Babuška ili srebrni karaš (Carassius gibelio) je riba koja se prilično dobro prilagodila našim vodama, s obzirom na to da je u našim krajevima prisutna od polovine 20. veka.

Poreklom iz Kine, u Evropu je srebrni karaš unet 1856. godine, a 82. godine kasnije ulovljen je prvi put u našoj zemlji. Bilo je to na plavoj zoni Tamiša, kod sela Jabuka, a zatim 1949. godine u Crkvenom ritu kod Kladova. Brzo se razmnožava, pa se u nekim zatvorenim vodana smatra korovom – nepoželjnom ribom.

Takav epitet ne bi trebalo da čudi je došavši u naše vode babuška brzo počela da potiskuje autohtone vrste, pa su tako danas zlatni karaš i linjak retkost i na listi su trajno zaštićenih ribljih vrsta.

Telo babuške je zbijeno, kao kod većine šaranskih vrsta riba, i u potpunosti pokriveno krljuštima. Za razliku od nekih srodnih riba, babuška nema brčiće uz usta. Boja je uglavnom srebrnkasta, što je i dovelo do domaćeg naziva – srebrni karaš. Može dostići težinu i preko 2 kg, mada su takvi primerci veoma retki.

Jedan od osnovnih razloga zašto je ova vrsta trenutno toliko raširena jeste njen način razmnožavanje. U pitanju je ginogeneza jer u našim vodama još uvek nije pronađen mužjak babuške. Ginogeneza je ukrštanje polno zrele ženke sa mužjacima srodnih vrsta iz familije Cyprinidae, šaranom i drugom belom ribom. To u velikoj meri objašnjava sve veću zastupljenost srebrnog u odnosu na našeg domaćeg, zlatnog karaša, i sve različitije nijanse ove ribe. Ženka položi od 200.000 – 300.000 komada ikre lepeći ih na podvodno bilje, a iz njih se, ponovo, izležu samo ženke. Mleč (semena tečnost) mužjaka se koristi samo za iniciranje razvića embriona, ali ne igra nikakvu genetsku ulogu kod mlađi babuške.

Zahvaljujući velikoj brojnosti i relativno pristojnoj veličini do koje može da naraste, lov na babušku je popularan. Takođe, riba je ukusna kad se peče, a krupniji primerci su dobri i za kuvanje ribljih čorbi.

Hrani se podvodnim biljem i sitnim vodenim životinjicama. Jako je halapljiva i ima veliki apetit – na primer, babuška skoro za petinu uzima više hrane od zlatnog karaša, a neznatno više čak i od šarana.

Ribolov se obavlja na plovak ili na dubinu, i podjednako se koriste mamci biljnog i životinjskog porekla. Pribor za ribolov ne bi trebalo da bude previše jak, jer su prosečne težine ulovljenih riba do pola kilograma. Preporučuje se da se koristi meredov jer deo uz obalu zna da bude nepristupačan za vađenje ribe, a može se desiti da se upeca i neki krupniji primerak.

Mamci za babušku su uglavnom gliste, crvići, ruža od hleba, kuvana pšenica… Ukoliko se naiđe na jato krupnijih primeraka, tu se mogu upotrebiti i kombinacije dva mamca na jednoj udici.

Životinjski mamci su delotvorniji u periodu kad je voda hladnija, u proleće i jesen, a u toplijim letnjim mesecima, hlebna ruža i zrno pšenice. Babuška se zimi ne hrani. Hlebna ruža se postavlja tako što se palcem i kažiprstom parče svežeg hleba pritisne uz vrat udice, a potom se obavije (uvije) oko glave udice u obliku ruže. Kad se koriste crvići, na udicu se stavlja 1-2 komada u zavisnosti od veličine udice, tako što se probada na samom vrhu (na zadebljanju pored glave crvića), kako bi mamac ostao što duže živ i aktivan u vodi. Mamce uzima na iste načine (dva) kao i karaš. Najpre prvo samo dodirne mamac (plovak se zatrese), a potom ili uzme mamac i krene u dubinu (potopi plovak), ili sa mamcem krene prema površini (obori plovak).U oba slučaja se kontrira kad se plovak ili potopi ili obori. Babuška ne spada u red boraca i vrlo se lako izvlači iz vode.

Za pecanje babuške se koristi fini pribor. Pored štapova, kao osnovnog, jako je važan i, takozvani, pomoćni pribor. Ukoliko se koriste štapove bez sprovodnika, takozvani petljaši, potrebno je da budu dužine šest do osam metara. A ako se koriste oni sa sprovodnicima (bolonjezi), dovoljne dužine su i 4,5 m, a idealni su oni od pet do šest metara, koji za pecanje babuške završavaju posao na svakom mestu i usvim uslovima. Ukoliko planirate babušku da pecate na nepoznatom terenu, najbolje je imati jedan štap bez sprovodnika dužine sedam metara i jedan „bolonjez“ od šest metara.

Najloni, monofili, strune (u zavisnosti šta koristite), trebalo bi da budu srednje tanke debljine 0,12 – 0,14 mm sa predvezom 0,10 mm. Osim ako ne koristite najmodernije nanofile. U tom slučaju (npr, Berkley Nanofil) koriste se ultra tanke varijante sa osnovnim debljinom 0,04mm čija je deklarisana nosivost na čvorovima 1,964 kg i predvezom 0,02 mm sa nosivošću 1,415 kg. Ipak, nema potrebe za ovako skupim (ali svakako odličnim) priborom, pogotovu ako ste početnik u pecanju, budući da je to već deo varaličarskog pribora. S obzirom na to da se babuška peca uglavnom u stajaćim vodama, koriste se plovci težine do 2 gr, mada su za manje dubine i daljine najpogodniji plovci do jednog grama, pa čak i lakši, 0,5 ili 0,7 grama. Za pecanje na jezerima za dalja zabacivanja i veće dubine koriste se i klizeći „Waggler“ plovci. Babuška se podjednako dobro peca i na dubinski sistem sa hranilicom, takozvanom „Feeder“ tehnikom.

Od udica najbolje su se pokazale one sa promerom od 18-14, retko kad ima potrebe za većim, pogotovo kod „Feeder“ tehnike koja je kod nas sve popularnija.

Babuška se uvek kreće u jatima koje čine ribe približno iste veličine, tako kad jednu uhvatite, možete se nadati da će ih biti još. Takođe, kad naiđete na jato, trebalo bi baciti prihranu kako bi se ribe zadržale što je moguće duže na jednom mestu.

Izvor: Ribolovački Portal Srbije, zanimljiv.org