Postizanje visokih prinosa uslovljeno je pretežno režimom ishrane. Velike količine hraniva iznose se plodovima iz zemljišta izgradnjom novih organa i tkiva. Za normalan porast, razvoj i plodonošenje potrebno je da dunja ima na raspolaganju srazmerno velike količine azota i kalijuma, kao i skromne količine fosfora.
Dunja reaguje na azotno đubrivo jer ga redovno u zemljištu nema dovoljno, na kalijum reaguje na lakim zemljištima, a na fosfor kad se gaji na slabo bujnim podlogama.
Đubrenjem se unose mineralne materije u zemljište sa ciljem da se njihove količine u lako pristupačnom obliku održavaju u optimalnoj količini kad je reč o potrebama dunje.
Rodnije i manje bujne sorte dunje potrebno je intenzivnije đubriti, naročito azotom. Sortama okalemljenim na podlogama sa jačim korenovim sistemom (sejanac Crataegus sp, Sorbus domestica, dunja BA 29 i dr.) potrebne su srazmerno manje količine đubriva.
Mlada stabla dunje, do pete godine života, najčešće se đubre pojedinačno sa po 0,2 – 0,5 kg KAN-om i 0,5 – 1,2 kg kompleksnog NPK (formulacije 10:12:26). Starija stabla treba intenzivnije đubriti azotom, uz odgovarajuću rezidbu kako bi se podmladila i obnovilo rodno drvo. Isto treba činiti i sa stablima oštećenim niskim temperaturama ili elementarnim nepogodama. Rodnim stablima potrebne su velike količine hranljivih elemenata, a posebno azota i kalijuma u toku cvetanja, kao i za vreme intenzivnog porasta letorasta.
U periodu pune rodnosti dunje, za prinos od 40 t/ha, potrebne su sledeće orijentacione količine osnovnih biogenih elemenata, odnosno đubriva:
– U jesen, 400 – 600 kg NPK, formulacije 8:4:20 ili 10:12:26, u zavisnosti od starosti i iscrpljenosti stabla, gustine sadnje i dr.
– U proleće 200 – 400 kg Nitromonkala (KAN-a).
Letnje đubrenje (u junu i julu) deluje vrlo korisno na razvitak plodova i obrazovanje cvetnih pupoljaka. Međutim, ono se mora oprezno primeniti. Ako se izvrši kasnije – krajem leta i početkom jeseni – može se izazvati drugo rastenje letorasta, što umanjuje otpornost dunje prema mrazevima. To najviše zavisi od bujnosti, rodnosti i vremena završetka vegetacije kao nasledne osobenosti. Ipak, trebalo bi ga primeniti kod dunja jako opterećenih rodom i sklonih alternativnom rađanju, jer se tada omogućuje obrazovanje većeg broja cvetnih pupoljaka i ublažava alternativno rađanje.
Prihranjivanjem se obezbeđuju potrebni mineralni elementi tokom čitave vegetacije, a ne samo u jesen i u proleće, kao što se najviše praktikuje. Prihranjivanje dunje može biti uspešno samo azotnim đubrivima, jer su ona rastvorljiva i pokretljivija pa lakše prodiru do žila same voćke. Mlade nerodne dunje prihranjuju se u tri roka radi obezbeđenja dobrog priraštaja i razvitka krune: rano u proleće, u početku rasta letorasta i pri najintenzivnijem rastu letorasta. Ako su voćke bujne, a uslovi sredine omogućuju duže trajanje vegetacije, treće prihranjivanje nije potrebno.
Izvor. dipl. ing. Dejan Jocić
Foto: Pixabay
