Prisustvo vitamina u obroku od izuzetnog je značaja jer u organizmu učestvuju kao katalizatori procesa i potrebni su za održavanje normalnih funkcija u njemu.

Razlikujemo vitamine rastvorljive u masti (A, D, C i K) i rastvorljive u vodi (vitamini B–kompleksa i C vitamin). Prvi su značajni za izgradnju tkiva, a drugi se kao sastavni deo fermenata uključuju u procese razmene materija.

Za preživare je značajno to da u vodi rastvorljive vitamine mogu sintetizovati uz pomoć buragove mikroflore, a što nije slučaj sa vitaminima rastvorljivim u mastima (izuzetak je vitamin K).

Vitamin A trebalo bi dodavati životinjama u hrani. U biljkama se nalazi provitamin A–karotin koji se u organizmu prerađuje u vitamin A. U zelenoj hrani životinje dobijaju karotina iznad potreba. Sadržaj 1 mg karotina odgovara vrednosti 300–500 I.j. vitamin A. Kod koza dnevne potrebe iznose 100 IJ na 1 kg težine. Kozama koje dnevno proizvode 3–4 litara mleka za te količine potrebno je 20–25 mg karotina.

Zimi je deficit pomenutog vitamina prisutan ukoliko koze ne dobijaju zelenu krmu ili kvalitetno seno. S obzirom na režim ishrane koji se planira, deficit, odnosno nedostatak vitamina A neće doći u pitanje.

Vitamin D učestvuje u metabolizmu kalcijuma i fosfora. Što je udeo tih minerala u obroku povoljniji (2:1), to su i potrebe za tim vitaminom manje. Preživari ga podmiruju iz provitaminskih materija (ergosterin), a pod uticajem ultraljubičastog zračenja, zatim uzimanjem hrane koja poseduje taj vitamin ili dodavanjem vitaminskog preparata.

Tokom leta mogućnosti podmirenja potreba su vrlo dobre, pa i zimi ukoliko se životinje nalaze na pašnjaku (na suncu). U 1 kg kvalitetnog sena nalazi se 400–500 IJ, a 1 kg smeše sadrži oko 1200 IJ. Za koze u laktaciji dnevne potrebe iznose 300–600 IJ.

Značajan je još vitamin E kao i vitamini B–kompleksa. Prvi se nalazi u zelenoj krmi i žitaricama, dok drugi preživari uz pomoć mikroflore sintetišu u buragu.

Minerali su značajni sastavni deo obroka. Potrebe za mineralima su velike, naročito tokom proizvodnje mleka. Životinje ih ne mogu iskoristiti u potpunosti, pa je potrebno da ih dobijati u obroku iznad norme.

Kalcijum (Ca) se u slučaju primljenog viška može deponovati kao rezerva u kostima ukoliko usledi deficit. Kozama je dnevno neophodno 2–4 g kalcijuma, a za svaki litar mleka 4 g.

Kalcijuma ima dovoljno u leguminozama (lucerki) 8–14 g/kg, u zelenoj krmi 3–5 g/kg, dok su žitarice u pogledu sadržaja kalcijuma veoma siromašne (0,5–1 g/kg).

Fosfora ima u dovoljnim količinama u mekinjama (12 g/kg), žitaricama (4 g/kg), a u senu relativno malo (2–3 g/kg). Uzdržne potrebe dnevno iznose 2–3 g, a za 1 litar mleka 2,5 g. Svaki deficit kalcijuma i fosfora ima negativan uticaj na proizvodnju mleka, plodnost i iskorišćavanje hrane, pa i slabiji razvoj mladih životinja.

Što je proizvodnja mleka veća, može biti i širi odnos Ca:P (3:1), dok je u zasušenom stanju poželjan manji odnos (1,5:1). Životinje u obroku redovno dobijaju više kalcijuma nego fosfora, pa je često deficit fosfora.

Od ostalih minerala, magnezijuma, kalijuma ima dovoljno u biljnim krmivima, pa je dodatak suvišan. Natrijuma je u deficitu pa bi ga trebalo u obliku stočne hrane dodavati u obrok (dnevno oko 5 g).

Mikroelementi kao gvožđe, cink i jod nalaze se u dovoljnim količinama, dok bakra i kobalta nedostaje u krmivima, pa je kod mlečnih koza potrebno dodavati ih u smešu (mineralne smeše).

Izvor: „Kozarstvo – tehnika i tehnologija odgajivanja“ (Milenko Gutić, Snežana Bošković-Bogosavljević, Vladimir Kurćubić, Milun Petrović, Leka Mandić, Vladimir Dosković); Čačak 2006.

Foto: Pixabay