Poznato je da su psi posebno podložni bakterijskim infekcijama kože, a među njima su stafilokokne infekcije (stafilodermije) najčešće. Kod dobermana kao rase je posebno prisutna genetska predispozicija, odnosno urođeni nedostatak imuniteta na stafilokokne toksine.
Stafilokokne piodermije su gnojna zapaljenja kože uzrokovane bakterijama iz roda Staphylococcus. Kod pasa stafilokokne piodermije uzrokuju tri vrste koagulaza pozitivnih stafilokoka i to Staphylococcus intermedius u 90 odsto slučajeva, dok Staphylococcus aureus i Staphylococcus hyicus imaju manju ulogu u nastanku piodermija.
Kožu pasa kolonizuju razne vrste patogenih, uslovno patogenih i saprofitnih mikroorganizama, a stafilokoke čine najveći deo fiziološke mikroflore kože pasa. To znači da je za nastanak stafilokoknih infekcija kože potrebno dejstvo određenih nepovoljnih faktora kao što su kao što su imunosupresija, alergijska stanja kože, ozlede kože usled dejstva parazita ili trauma, folikularna hiperkeratoza (kalus i komedoni), odsustvo higijene, nepravilna ishrana i dr. Pri tom, nisu retke mešovite infekcije s drugim bakterijama i gljivicama (na primer, sa bakterijom Pseudomonas aeruginosa ili sa gljivicom Malassezia pachydermatis).
Stafilokoke se prenose direktnim kontaktom sa zdravim (kliconoše) ili bolesnim životinjama i indirektno preko kontaminiranih predmeta. Patogen se često prenosi prilikom parenja, a na štence se prenose još za vreme intrauterinog razvoja.
Piodermije pasa izazvane stafilokokama podeljene su u 3 grupe:
– Piodermije površina (akutni vlažni dermatitis i piodermija kožnih nabora)
– Superficijalne (plitke) piodermije (impetigo, superficijalni bakterijski folikulitis i mukokutana piodermija)
– Duboke piodermije (duboki folikulitis, furunkuloza i celulitis, piotraumatski folikulitis , lokalizovana i generalizovana duboka piodermija i dr.)
Stafilokoke mogu da izazovu infekcije kože primarno ili sekundarno posle nekih primarnih oboljenja kože (ektoparaziti, svrab, trauma, alergije itd). Najčešće uzrokuju lokalne infekcije na koži, ali iz lokalnog žarišta, u zavisnosti od otpornosti organizma i virulencije uzročnika, stafilokoke mogu da se putem krvi Ili limfe raznesu po organizmu i izazovu sepsu, upalu zglobova, osteomijelitis, gnojni meningitis, upalu pluća, endokarditis,tonzilitis, sinusitis, konjuktivitis, endometritise kod ženki i ređe infekcije digestivnog trakta. Kod štenaca stafilokoke mogu izazvati smrt u prvim danima života zbog toksina stafilokoka koji se nalaze u mleku kuja.
Iz ovih razloga je veoma bitno na vreme početi terapiju lokalnih infekcija izazvanih stafilokokama kako ne bi došlo do generalizacije infekcije i sistemskih oboljenja. Infekcije koje se ne prepoznaju na vreme i ne utvrdi se njihov uzročnik ili primarni uzrok leče se dugotrajno i često su neuspešne.
Kod površinskih piodermija terapija se ne sprovodi sistemskom aplikacijom antibiotika osim u težim ili komplikovanim slučajevima. Dovoljno je ukloniti faktore koji su omogućili nastanak infekcije i primeniti odgovarajuće antiseptike za kožu. Kod plitkih piodermija koje češće prolaze bez većih komplikacija ipak je indikovano antibiotsko lečenje naročito u uslovima kada nisu uklonjeni predisponirajući faktori koji bi mogli dovesti do recidiva ili širenja procesa u dublje slojeve kože. Duboke piodermije se ređe sreću, a za terapiju su veoma zahtevne i nezahvalne. Uz uobičajeno opšte antibiotsko lečenje ono se može kombinovati sa lokalnim, a moguća je takođe primena odgovarajuće stafilokokne autovakcine. Kod jako izraženih upala kortikosteroidi kratkog dejstva doprinose lečenju. Za razliku od piodermija kod ljudi koje često uzrokuju vrlo rezistentni sojevi vrste Staphylococcus aureus, sojevi najšešćeg uzročnika piodermija u pasa, bakterije S. intermedius, obično su osjetljivi na antibiotike i antimikrobne hemoterapeutike. Za druge dve vrste stafilokoka kod pasa (ređe se javljaju) to se ne može tačno utvrditi, a rezistentni sojevi često deluju sa drugim bakterijama (mešovita infekcija). Iz tog razloga je potrebno davati antibiotike baktericidnog dejstva u većim dozama i tokom dužeg vremenskog perioda. Terapija antibioticima kod plitkih piodermija treba da traje još sedam dana posle prestanka simptoma, a kod dubokih još 14 dana. To je potrebno zbog nemogućnosti prodiranja antibiotika na mesto infekcije i zbog sposobnosti preživljavanja stafilokoka u fagocitima. Iz tog razloga treba primenjivati antibiotike koji imaju bolju intracelularnu rapodelu. I pored svih preduzetih terapijskih postupaka postoji mogućnost neuspeha terapije. Siguran uspeh ne osigurava ni upotreba autovakcina (bakterina) izrađenih od sojeva vrste S. intermedius iako se i one povremeno primjenjuju. U takvim prilikama smo obično primorani upotrebiti neke terapijske postupke koji se ređe primenjuju iako ni oni ne osiguravaju uspeh. Reč je o, takozvanoj, pulsnoj terapiji ili dugotrajnom lečenju pri kojem se primenjuju male doze antimikrobnih lekova. Uz primenu imunostimulacije stafilokoknim lizatom vrste Staphylococcus aureus u nekim su prilikama postignuti dobri rezultati lečenja.
Izvor: veterina.info/ dr vet. med. Miroslav Radić
Foto: Pixabay
