Kukuruz, pšenica i soja kod naših poljoprivrednika imaju status velike trojke. Tim kulturama najviše su pokrivena i prošarane naše njive, ali klimatske promene, koje iz godine u godinu sve više zagrevaju tlo, čine svoje, što primorava domaće stručnjake na potragu i za nekim novim rešenjima i kulturama kako bi se odgovorilo izazovima i održala prehrambena proizvodnja. Jedna od tih kultura je i leblebija, mahunarka poreklom iz jugoistočne Azije.
– Leblebija ne može potpuno da zameni soju u Vojvodini, ali svakako može da predstavljati dopunu, mada u nekim scenarijima može i nadmašiti soju. Mora se, naime, razumeti da je promena klime realan adut, ne marktinška floskula. U godinama poput 2012, 2017. ili 2022, kada je soja u Vojvodini zabeležila katastrofalne prinose zbog suše i toplinskog stresa, leblebija bi na istim parcelama dala stabilniji rezultat. Dugoročno, klimatski trendovi joj idu u korist, a ni ekonomika proizvodnje nije loša. Drugim rečima, ako se uzme u obzir viša cena, niži troškovi proizvodnje i stabilan prinos u sušnim uslovima, leblebija može biti profitabilnija, ali ne u za soju rekordnim godinama, nego u onim sa mnogo abiotičkog stresa – kažu za „Dnevnik” na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.
S obzirom na to da se sa istim klimatskim problemima, naravno, suočavaju i naše zapadne komšije, istraživači sa osječkoga Fakulteta agrobiotehničkih nauka (FAZOS) u saradnji s trojicom lokalnih poljoprivrednika već drugu godinu zaredom na oko devet hektara slavonske zemlje eksperimentalno uzgajaju leblebiju.
– Lane, u prvoj godini projekta, prinos je bio samo od 500 do 800 kg po hektaru, što je svejedno bilo u zoni isplativosti po tadašnjim cenama i troškovima proizvodnje. U boljim uslovima, od leblebije se očekuju dve, pa i tri tone po hektaru. Nama je, međutim, primarni cilj uporediti učinak proizvodnje leblebije u poređenju sa sojom, kako bismo videli koja se od te dve leguminoze bolje ponaša u zadatim agroekološkim uslovima globalnog zagrevanja – izjavio je nedavno za „Jutarnji list” prof. dr Bojan Stipešević sa FAZOS-a.
Struka generalno upozorava da je ovo podneblje još pre 14-15 godina izašlo iz zone uobičajene kontinentalne klime, koja je vladala našim krajevima, i postepeno se približili onome što bismo mogli okarakterisati kao mediteranska klima. U takvim uslovima naučnici, ali sve više i sami paori, postavljaju pitanje: treba li i dalje forsirati useve prilagođene kontinentalnoj klimi, koje vrlo često pogađaju suša ili kasni mrazevi? Soja je, na primer, i prošle godine dobrano podbacila jer je ceo jun praktički prošao s jako malo padavina. Iako je soja dugo lepo izgledala, imala visinu, sklopila redove, dani bez kiše itekako su stresno uticali na nju, pa su vršne mahune ostale nenalivene ili je zrno bilo veoma sitno, veličine bibera.
Upravo stoga se na nivou Evropske unije kroz različite projekte, u neke je uključen i Institut za ratarstvo i povrtarstvo, puno novca ulaže u istraživanja i razvoj otpornijih leguminoza kako bi se, između ostalog, smanjila i zavisnost od uvoza proteinskih kultura, posebno GMO-soje za stočarstvo. Među leguminozama koje su u tom fokusu je upravo leblebija, kojoj nije potrebno toliko vode koliko soji, jer na listovima ima sitne dlačice koje služe kao odbrambeni sistem za smanjenje evaporacije i preteranog osunčavanja.
Kada je reč o plasmanu leblebije, ona se može prerađivati u brašno, a poznata je i po jelima poput humusa i falafela, a čak se od nje može dobiti i ulje, mada ne u previše isplativim količinama. U svakom slučaju, jeste reč o visokovrednoj kulturi, koja se sve više kupuje i kao zamenu za pasulj, jer je lakše svarljiva. Inače, u sklopu projekta, koji se realizuje pod okriljem FAZOS-a, provodi se i poljski ogled združene proizvodnje leblebije i kukuruza. Ideja je da leblebija bude posejana naizmenično s kukuruzom – dakle, prohod leblebije pa prohod kukuruza – jer je procena da na takav način kukuruz stvara leblebiji, kao nižoj biljci, delomičnu senu, čime se bolje čuva vlaga u tlu, smanjuje stres suše za mahunarku, a budući da ona dodatno obogaćuje tlo azotom, to itekako pogoduje i kukuruzu.
– Ipak, nije sve baš tako sjajno. Proteinski deficit je strukturni problem leblebije. Stočarska industrija Srbije i regiona zasniva se na soji kao izvoru proteina. Leblebija na taj teren ne može da uđe kao zamene, jer skupa je za industrijsku preradu, a i proteinski profil nije adekvatat za masovnu proizvodnju stočne hrane. Takođe, ni infrastruktura prerade ne postoji. Vojvodina jednostavno nema uspostavljene linije za preradu leblebije u bršno, konditorske proizvode, grickalice…. na industrijskom nivou – upozoravaju sa Instituta za ratarstvo i povrtarstvo.
Uz to, upozoravaju iz Instituta, problem predstavlja i nedostatak iskustva, odnosno nema tradicije u njenoj proizvodnje, nema savetodavnih programa, a pri tome još uvek ne postoji ni lokalno adaptiran sortiment, Za razliku od Bliskog istoka ili južne Azije gde je leblebija prehrambena osnova, u Srbiji je to i dalje egzotična namirnica za većinu domaćinstava, odnosno na proizvodnom nivou se kod nas još uvek smatra marginalnom vrstom, te registracija sorti i sertifikacija semena destimuliše ulaganje u oplemnjivanje.
Leblebija u Vojvodini ima smisao kao strateška kultura za diverzifikaciju, a ne kao zamena za soju, poruka je struke. Realniji scenario od toga da u značajnijom meri zameni soju jeste da ona postepeno osvoji 5 do 10 odsto površina koje danas zauzima ili je zauzimala soja, naročito na lakšim i toplijim zemlljištima Banata i Srema, gde soja sve teže daje ekonomski opravdane prinose. U svakom slučaju, jasno je da bez uključivanja svih aktera u lancu: sorte-proizvodnja-prerada, odnosno bez lokalno adaptiranih sorti i bez razvoja prerađivačke infrastrukture, potencijal leblebije u Vojvodini ostat će na nivou tek povremene atraktivne priče za novine.
Izvor: Miroslav Stajić/Dnevnik
Foto: Envato