Pored fazana, među najpopularnijim vrstama sitnije divljači na našim prostorima nalazi se i divlji zec (Lepus europaeus).

Divlji zec i kunić su dve različite vrste, mada ih ljudi veoma često mešaju. Kod nas se kunići drže kod kuće radi gajenja, dok su zečevi divlje životinje koje je skoro nemoguće držati zatvorene. Ukoliko se desi da primetite mladunca divljeg zeca u prirodi, ne bi trebalo uzimati ga i dirati rukama jer bi majka mogla da ga odbaci, pa bi mladunac mogao da ugine od gladi.

Izgled divljeg zeca mogao bi da se opiše kao savršen za prikrivanje, dok je građa stvorena za trčanje. Divlji zec može da naraste u visinu do 30 cm, a dužina sa ispruženim nogama može biti i malo preko 70 cm. Boja mu je smeđa koja pomalo vuče na sivo, s tim da se na vrhovima ušiju nalaze tamnije obojeni delovi. Boja dlake na stomaku je sivkasto bela.

Težina divljeg zeca obično se kreće oko 3,5 kg, dok u povoljnim uslovima može preći i 6 kilograma. Između mužjaka i ženki u izgledu nema nekih specifičnih razlika po kojima bi ih mogli razlikovati.

Osnovno područje koje naseljeva divlji zec je Evropa i središnji deo Azije. Međutim, naknadno je prenet i na druge kontinente, u predele gde se nalazi klima slična evroposkoj. Tereni mu se u Evropi preklapaju sa onima koje naseljava beli zec (Lepus timidus).

Prirodni neprijatelji divljeg zeca su lisice, divlje mačke, orlovi, vukovi, risovi, velike sove, kune. Međutim, ako želimo da budemo iskreni, divlji zec ima samo jednu pravu pretnju, a to je čovek od kog stradaju tokom lova ili rada poljoprivredne mehanizacije.

Veoma se retko oglašavaju da ispuštaju zvukove koji su slični roktanju, dok, kad su veoma ugroženi ili povređeni, ispuštaju zvuk koji bi se mogao opisati kao cičanje ili vrištanje. Kreću se i hrane tokom noći, mada mogu biti aktivni i po lepom vremenu u svitanje ili sumrak. Izuzetak je period parenja kad se mogu povremeno videti u manjim grupama.

Divlji zec vreme uglavnom provodi usamljenički, s tim da se tokom parenja mogu videti u grupama. Zadržavaju se uglavnom u blizini područja gde su se okotili i veoma se teško odlučuju na selidbu. Na preseljenje ih može naterati uznemiravanje na tom terenu ili nedostatak hrane. Leti se hrane zeljastim biljem, dok tokom zime mogu jesti i grančice sa pupoljcima ili koru sa drveća.

Načini ponašanja razlikuju se u zavisnosti od staništa, pa bi tako neka grupa podela mogla da bude ravničarsko i planinsko područje. Takođe, zavisi i da li je u pitanju područje sa livadama, mestimičnim grmljem ili šuma.

Mesto gde divlji zec boravi tokom dana naziva se loga. U pitanju je manje udubljenje koje nađe ili ga sam pripremi. Prilikom povratka, nakon hranjenja, nikad ne odlazi direkno do mesta gde će se odmarati, nego ga obilazi nekoliko puta sa dosta opreza, a u njega se smešta jednim većim skokom.

Sa parenjem započinju u martu. Tada mužjak kreću da traže ženku, a kad je pronađe počinje da je vija, najčešće u manjim ili većim krugovima. U situacijama kad se pojavi više mužjaka, dolazi do borbe među njima koja za cilj ima da jedan drugog ometaju da priđe ženki.

Divlja zečica se pari više puta tokom godine, a mlade nosi oko 38 dana. U povoljnim godinama prvo leglo ima već krajem marta, a poslednje krajem avgusta. U zavisnosti od uslova, ženka može imati tri ili četiri legla zečića godišnje. Mladunci kad dođu na svet vide i pokriveni su dlakom. Majka o njima intenzivnije brine oko nedelju dana, a posle toga ih povremeno obilazi da bi ih podojila.

Polno su zreli već posle godinu dana, dok su potpuno razvijeni nakon 15 meseci. Prvih šest meseci zadržavaju se blizu mesta gde su došli na svet, a potom se razilaze kako bi našli oblast za sebe.

Lov na zeca

Dva su osnovna načina lova na divljeg zeca. U ravnici je zabranjena upotreba pasa goniča pa se lovci raspoređuju u polukrug (potkovica), dok se u brdskim krajevima uglavnom praktikuje lov sa goničima. U većini lovačkih udruženja broj lovnih dana na ovu divljač ograničen je (obično) na šest. Ti dani su najčešće raspoređeni vikendima tokom oktobra, novembra i decembra.

Za lov se koristi sačma i ako se puca na kraćim rastojanjima, gde je teren slabo pregledan, može se upotrebiti sitnija, a na trenima gde je preglednost veća krupnija sačma. Ukoliko se na divljeg zeca puca sa udaljenosti od oko 20 metara može da se koristi sačma veličine 2,5 do 3 mm, a lovačke puške mogu imati čok cevi 1/4, 1/2. Kad se lovi na preglednijim terenima i sa psima goničima može da se koristi municija sa korpicom gde sačma ima prečnik 3,5 – 4 mm. Težina sačme obično iznosi oko 34 grama. Naravno, svaki lovac trebalo bi da nađe ono što njemu najviše odgovara.

Pravilnim gazdovanjem i savesnim ponašanjam lovaca omogućava se da se divlji zec zadrži u zadovoljavajućem broju. Ukoliko se ravnoteža promeni, na lovcima je da utvrde gde je i zašto došlo do opadanja broja jedinki i da preduzmu mere radi stabilizovanja stanja. U slučaju da je otežano odrediti tačan uzrok, potrebno je angažovati stručnjake da pomognu.

Razlika između divljeg zeca i kunića

Dok kunići mogu da budu pitomi i divlji, zečevi postoje samo divlji i ne mogu da se drži u zarobljeništvu. Divlji kunići žive u većim grupama i kopaju skloništa pod zemljom, imaju kraće prednje noge i uši su takođe manje. Kad se ženka okoti, broj mladih u leglu je veliki, mladunci su slepi i nemaju dlake na sebi, pa majka o njima intenzivnije brine bar tri nedelje. Težina tek rođenog kunića iznosi oko 50 grama. Pod zemljom kopaju veći splet hodnika i komora, gde se smeštaju, a tim da u jednoj komori boravi samo jedan (isti) par kunića.

Za razliku od njih, divlji zečevi imaju duže uši i noge, vode usamljenički život i sve aktivnosti obavljaju na površini zemlje. Mladi kad dođu na svet imaju dlaku, veću težinu (oko 100 g) i razvijen vid. Broj mladih u leglu obično iznosi 2 komada, a više samo kad su povoljni uslovi.

Boja krzna kod divljih kunića i zečeva je slična, a razlikuje se u nijansama. Za razliku od njih, domaći kunići mogu biti u značajno većem broju boja i kombinacija boja.

Foto: Unsplash, Pixabay, Wikimedia