Gajenje batata može da bude unosan posao

93

Stanovnici Južne i Centralne Amerike, kao i brojnih ostrva u Tihom okeanu, gajili su batat od davnina. Vremenom se proširio po celom svetu. U Kini je veoma zastupljen, kako u proizvodnji tako i u potrošnji.

Smatra se da je običan krompir, koji se u engleskom jeziku naziva „potato“, ime dobio baš zahvaljujući nazivu južnoameričkih domorodaca za slatki krompir (batata). Za razliku od običnog krompira koji pripada familiji Solanaceae, u koju se ubrajaju i paradajz, paprika, plavi patlidžan i duvan, slatki krompir pripada familiji Convolvulaceae. Najbliži srodnik u spontanoj flori mu je poponac.

U ljudskoj ishrani koriste se prvenstveno zadebljali korenovi u kojima su nakupljene rezervne (hranljive) materije, koje po obliku i veličini podsećaju na krompir. Ponegde se i mladi listovi koriste za pripremanje variva. Slično običnom krompiru, batat se može peći, pržiti, kuvati ili rendati za salatu uz cveklu i drugo korenasto povrće. U odnosu na krompir, termička obrada je brža i kraća, zbog čega se sve više koristi u ugostiteljstvu. Od rezervnih materija u korenu zastupljeni su prosti i složeni šećeri, ali je najveći broj genotipova batata specifičan po bogatstvu karotenoida. Genotipovi koji su na preseku beli i ljubičasti imaju nešto skromniji sadržaj šećera u odnosu na narandžaste i žute.

Što se tiče morfoloških karakteristika, batat se odlikuje dobro razvijenim korenovim sistemom koji dobro prožima zemljište formirajući veći broj jačih žila u različitim pravcima u odnosu na korenov vrat. U izrazito povoljnim agroekološkim uslovima, od svake ove žile može se formirati zadebljali koren. Pojedinačni zadebljali korenovi, koji su pravilno razvijeni, mogu dostići masu i do nekoliko kilograma. Ipak, masa pojedinačnih zadebljalih korenova najčešće varira od nekoliko desetina do nekoliko stotina grama. Osim po boji korena na preseku, genotipovi (sorte) se razlikuju i po spoljašnjosti, koja može biti žutosmeđa, narandžasta ili ljubičasta.

Stablo slatkog krompira je zeljasto, bledozelene, zelene ili ljubičastozelene boje i grana se već u neposrednoj blizini korenovog vrata. Grane se formiraju u različitim pravcima i za relativno kratko vreme pokriju veliku površinu zemljišta. Pojedine grane u našim agroekološkim uslovima dostižu i više od dva metra dužine. U tropskim predelima mogu da narastu i do nekoliko metara. Na donjoj strani stabla, kada su povoljni agroekološki uslovi (pre svega rastresito i vlažno zemljište), formiraju se adventivni korenovi koji takođe mogu da zadebljaju i da tako utiču na povećanje prinosa. Na stablu su naizmenično postavljeni listovi koji su jednostavne građe. Oblik liske varira kod različitih genotipova od srcastog do različitih usečenih oblika. Na poleđini lista kod genotipova ljubičasto obojenog korena zapažaju se lisni nervi, koji su isto tako karakteristično obojeni.

Cvetovi su trubastog oblika, beli, roze, ljubičasti ili ljubičastoplavi, što je prvenstveno odlika genotipa. Plod i seme u našim uslovima ne uspevaju da se razviju, tako da imaju značaj samo za oplemenjivački i selekcionarski rad. Kako u trpskim predelima, tako i kod nas, slatki krompir se razmnožava isključivo vegetativno.

U tropskim predelima slatki krompir je višegodišnja vrsta. U našim agroekološkim uslovima smatra se jednogodišnjom vrstom, a može da uspeva samo ako su više od četiri meseca bez negativnih temperatura. Na temperaturama oko nule propada.

Osim odgovarajućih klimatskih uslova, za uspešno gajenje slatkog krompira neophodno je obezbediti adekvatno zemljište i blagovremeno sprovesti određene agrotehničke mere. Na našim prostorima gajenje započinje proizvodnjom rasada.

Dobar rasad se može odgajiti na nekoliko načina, ali je za proizvođače najinteresantnije pikiranje korenovih izdanaka, ili njihovo deljenje. Proizvodnju rasada trebalo bi započeti krajem zime kako bi do prve dekade maja već rasad bio dobro razvijen za sadnju. Nakon pojave izdanaka na korenu, pikiranje se obavlja u saksije ili u kontejnere koji se koriste za pikiranje rasada paradajza. Rasad slatkog krompira nema velikih zahteva kada je u pitanju supstrat, jer za kratko vreme korenovim sistemom prožima celu zapreminu suda u koji je pikiran. Ipak, supstrati koji su zbijeni i hladni usporavaju rast rasada.

U ravničarskim predelima naše zemlje optimalno vreme za sadnju je druga ili treća dekada maja. Može se saditi i u prvoj dekadi maja, ali se nikako ne preporučuje ranija sadnja zbog opasnosti od mraza i niskih temperatura zemljišta. U periodu posle sadnje zapaženo je da biljka naizgled stagnira i sporo napreduje. Međutim, u tim prvim sedmicama posle sadnje najintenzivnije se razvija korenov sistem, koji prodire u dubinu i horizontalno u svim pravcima. To je kritično vreme, jer neki insekti, npr. popci, mogu da prepolove broj posađenih biljaka.

Veliku opasnost za uspešno gajenje predstavljaju i korovi koji u tom periodu brže napreduju od slatkog krompira. Zbog toga je neophodno obaviti bar jedno okopavanje, a često i više. Od herbicida se mogu primeniti oni namenjeni za suzbijanje uskolisnih korova, ali je preporuka da se kontrola korova obavlja mehanički, jer se istovremeno popravlja vazdušni režim zemljišta i smanjuje opasnost od pojave rezidua pesticida u korenu.

Slatki krompir zbog razvijenog korenovog sistema dobro podnosi sušu, ali je za sigurnu proizvodnju potrebno obezbediti zalivanje nakon sadnje, kao i tokom jula i avgusta.

Za sada nema značajnih biljnih bolesti koje u našim agroekološkim uslovima ugrožavaju slatki krompir tokom proizvodnje. Na produktivnim delovima korena česta su oštećenja od žičnjaka, koji su i najznačajnija štetočina batata kod nas. Te povrede zarastaju i mogu se odstraniti prilikom pripreme zadebljalih korenova za jelo. Nažalost, to isključuje mogućnost mašinske prerade i plasmana veće količine batata.

Hemijske mere borbe su poprilično ograničene poslednjih godina i pred proizvođačima i istraživačima je izazov pronalaženja odgovarajućeg rešenja za ovaj problem kroz primenu agrotehničkih mera, plodoreda, izbor preduseva, biopreparata i dozvoljenih pesticida.

U toku jeseni, naročito ako se koren vadi tokom oktobra, česta su i oštećenja od miševa i drugih glodara. Neretko se događa da ceo koren bude pojeden iznutra. Da bi se sprečio ovaj problem, ubiranje slatkog krompira bi trebalo obaviti najkasnije do kraja septembra.

Ubiranje se obavlja ručno ili posebno konstruisanim mašinama, prerađenim plugovima bez plužne daske, vadilicama.

Mlade i tanje korenove bi trebalo odmah upotrebljavati, jer brzo gube kvalitet. Dobro razvijeni i zdravi korenovi se mogu čuvati i do deset meseci, čak i u improvizovanim uslovima.

Na kraju, ono što je za proizvođače najbitnije: da li se isplati gajenje slatkog krompira? To bi svaki proizvođač morao sam da izračuna. Imajući u vidu da je cena, u zavisnosti od načina plasmana i kvaliteta, od 120 do 300 dinara, sa nekim prosečnim prinosom tržišnih korenova od osam do deset tona po hektaru, moguće je ostvariti i milionsku zaradu. Ipak, za to je potrebno dosta znanja, veštine i istrajnosti uz neophodno navodnjavanje.

U ogledima koji se sprovode već deceniju u našim agroekološkim uslovima, ispitivana su dva genotipa koji su pokazali određene razlike prema spoljašnjim faktorima. Prvi genotip je narandžasto obojen na preseku korena, srcastog oblika liske, dok je drugi ljubičasto obojenog stabla, lisnih nerava i preseka korena sa oblikom lista koji podseća na kelerabu.

Narandžasti genotip je prinosniji i brže dospeva, pri čemu je najveća masa zadebljalog korena neposredno uz korenov vrat, što ga čini jednostavnijim za ubiranje. Ljubičasti genotip formira veću biomasu i manji broj krupnijih korenova, koji su često raspoređeni nepravilno u odnosu na korenov vrat protežući se horizontalno i više od pola metra od stabla, a zatim se spuštaju vodoravno u dublje delove zemljišta. Ljubičasti genotip je manje sladak, ali je prijatniji za konzumaciju. Takođe je primećeno da ljubičasti genotip bolje podnosi niske pozitivne temperature, pa ako izostanu dugotrajni prizemni mrazevi tokom jeseni, može da zadrži zelenu lisnu masu i do početka novembra. Ipak, značajan nedostatak genotipa sa ljubičastim pigmentom je otežano ubiranje i oštećenja koja nastaju na korenu prilikom ubiranja useva. Zato je manje interesantan za proizvođače u odnosu na narandžasti genotip.

Izvor: Dr Milan Ugrinović (Institut za povrtarstvo, Smederevska Palanka)/Poljoprivrednik

Foto: Envato


reklama