Jedan uzgajivač koza bio je u pravu kad je rekao da nega koza traje 365 dana u godini. Koze se ne mogu naprosto kupiti i ostaviti u polju da se same o sebi brinu.

Treba držati bar dve koze, pošto traže društvo i ne vole samoću i usamljenost. Koze treba držati u odgovarajućoj prostoriji koja ih štiti od promaje (jakih vazdušnih struja i vetra). Objekat građen sa tri strane može da odgovara ukoliko je dubok i štiti koze od kiše. Idealan prostor za čuvanje koza ne sme biti hermetički zatvoren.

Neophodno je onemogućiti ulazak pasa i divljih životinja u smeštajni prostor za koze. Tokom toplih meseci, muve mogu da uznemiravaju koze. Većina klopki za muve ekološki su prihvatljive, ali su beskorisne ukoliko se ne vodi računa o čistoći u smeštajnom prostoru.

Hranu za koze treba čuvati u posudama zaštićenim od glodara. Postolje za seno trebalo bi da bude odignuto od zemlje, onemogućujući jarićima da se penju na njega. Seno ne sme da dodiruje tlo – u tu svrhu može biti postavljeno na slamaricu, najlon ili drvenu podlogu. Ukoliko je blizu tla duže vremena, može se ubuđati.

Koze se mogu napajati iz čistih kofa ili pojilica, po mogućstvu odignutih od tla nekoliko centimetara. Kofe se moraju redovno prati i čistiti, budući da koze odbijaju da piju prljavu vodu ili vodu iz prljave kofe.

Životinjama treba omogućiti da po želji uzimaju minerale u prahu.

Koze su probirljive kad je seno u pitanju. Uglavnom vole lucerku, detelinu ili druge smese. Neki stručnjaci preporučuju seno koje sadrži polovinu leguminoza (na primer, lucerku) i polovinu trava (na primer, mačji rep, odnosno, popino prase). Nikada ne treba kozi davati buđavo seno ili koncentrat. Neophodno je voditi računa da se životinje ne naduju ukoliko pojedu sveže, tek pokošeno zeleno seno.

Koze, kao i sve životinje, zahtevaju dobru negu. Svaki uzgajivač koza bi trebalo da angažuje veterinara koji će brinuti o njihovom zdravlju. Veterinarska medicina za male životinje razlikuje se od one za velike preživare. Stoga je neophodno da se angauje veterinar koji se bavi lečenjem velikih preživara, poput krava i konja. Neophodno je da većina koza godišnje primi vakcinu protiv tetanusa i ekstrotoksemije, mada svako područje ima svoje zahteve. Mladunčad u oblastima sa nedostatkom selena obično dobijaju Bo–se injekcije.

Takođe, potrebna je redovna kontrola radi otkrivanja eventualnog prisustva unutrašnjih parazita (glista). Uzgajivač koza, zajedno sa ovlašćenim veterinarom, bira tipove i vrste lekova protiv glista kako bi se izbegao razvoj parazita otpornih na ove lekove.

Pored toga, kozama treba, jednom mesečno, podrezivati papke, što je čini relativno jednostavan i brz posao.

Izvor: veterina.info/’Kozarstvo – tehnika i tehnologija odgajivanja’ (Gutić Milenko, Snežana Bošković-Bogosavljević, Vladimir Kurćubić, Milun Petrović, Leka Mandić, Vladimir Dosković), Čačak 2006.

Foto: Pixabay, Pexels