Posvećeni zemljoradnik lako može da uoči kada je njegovo zemljište postalo umorno. U krajnjoj liniji, to se ogleda u smanjenju prinosa, čestim bolestima biljaka i pogoršanju strukture tla. Problem ne može da se reši čak ni zaoravanjem većih količina organskih i mineralnih đubriva.
Iz istorije poljoprivrede se zna, a naročito iz evolucije plodoreda, da su mnoge civilizacije i narodi znali za ovu pojavu i da su je rešavali bukvalnim odmorom zemljišta. Naime, svake četvrte godine je izostajala setva useva, a pri tom se vršila normalna obrada zemljišta i đubrenje. Ceo postupak zvao se crni ugar, parlog itd.
Crni ugar se više ne primenjuje, zato što se u praksi bolje pokazalo gajenje jednogodišnjih kultura za zelenišno đubrenje i njihovo zaoravanje u jesen. U savremenoj poljoprivredi se ovaj period skratio na nekoliko meseci posle ljuštenja strništa.
Zemljište se najviše zamori u monokulturi, zbog nakupljanja toksina prilikom raspadanja posležetvenih ostataka, koji deluju fitotoksično na klijanac, ali i kasnije na odraslu biljku iste vrste. Postoji više teorija o uzroku zamora zemlje, počev od osiromašenja zemljišta u pojedinim elementima, nakupljanja patogena, štetnih insekata i nematoda, toksina, od kojih ni jedna ne može potpuno da objasni ovu pojavu, ali današnja nauka i praksa je uglavnom prihvatila bakterijsku teoriju. Nosilac plodnosti zemljišta je humus i mikroorganizmi u humusu, a ne količina makro i mikroelemenata. Sa povećanjem sadržaja humusa u zemljištu povećava se i njegova plodnost. Zato odmor zemljišta znači povraćaj njegove biološke snage.
Sama biljka ne može da uzima hranljive elemente iz kristalne rešetke čvrste strukture zemljišta, već iz zemljišnog rastvora. Zemljišni mikroorganizmi, a pre svega bakterije, deluju kao posrednici između zemljišta i biljke. Oni za svoj razvoj uzimaju hranljive elemente iz čvrstog dela zemljišta, ugrađuju ga u svoje telo, a njihovim raspadanjem i mineralizacijom ovi elementi dolaze u zemljišni rastvor. Za ovaj proces je potrebno vreme, koje se dobija odmaranjem zemljišta. U ovom procesu bolje je ne prevrtati zemlju oranjem, već je samo obraditi razrivačem.
Primećeno je da se zemlja brže umori ako se više puta ore tokom godine. To se dešava zato što su zemljišni mikroorganizmi jako osetljivi na ultraljubičastu svetlost koja ih ubija. Oranjem se takođe pojačava negativno dejstvo erozije, bilo da je izazvana vodom ili vetrom.
Prirodno stanje zemljišta jeste da je ono uvek pokriveno biljkama ili njihovim ostacima. Gola zemlja brže gubi humus, pa je zato bolje da u vreme odmora bude pokrivena, a za to su najbolje sideratne kulture, koje se posle zaoravaju. Osim vrsta koje stvaraju veliku biljnu masu, mogu da se seju i vrste koje mogu da izleče zemlju od nematoda ili štetnih insekata, a to su kadifa, neven, gorušica, slačica, špargla, facelija i druge.
Ako izuzmemo elemente koji se nadoknađuju đubrenjem, prinosom se iz zemljišta iznosi vrlo malo mineralnih materija – samo 50-100 kg/ha, zavisno od kulture. Oni se lako nadoknađuju radom bakterija, prašinom koja stalno lebdi u vazduhu, kao i padanjem kosmičke prašine (godišnje padne na Zemlju 40.000 tona prašine iz kosmosa). Zemljište može da se obogati unošenjem sitno mlevenih stena, pepela i zeolita. Takođe i unošenje organskih đubriva popravlja plodnost i povećava ukupnu masu živog sveta po hektaru, ali i njemu je potrebno dati vreme za mineralizaciju.
Tretiranje zemljišta mikrobiološkim đubrivima mnogo pomaže bržem obnavljanju plodnosti i povećanju brojnosti korisnih mokroorganizama. Najbolje su se pokazali biološki preparati sa mikroorganizmima iz slatkovodnih stajaćih voda – plitkih jezera i močvara, isto kao i unošenje jezerskog i močvarnog mulja. Pokazalo se vrlo korisnim iskustvo starih civilizacija – Mesopotamije, starog Egipta i Kine, koje su natapale svoja polja vodom iz reka. Ta voda se zadržavala duže vreme površinski i ponašala se kao mala močvara. Ova mera je tako blagotvorno delovala na zemlju da je ona posle toga nekoliko godina imala povećanu plodnost i rastresitost. To se i danas dešava na povremeno plavljenom zemljištu.
Izvor: dipl. inž. Dragomir Radić, PSSS Smederevo
Foto: Pixabay
