Polen je izvor života za pčelinju zajednicu. Ova praškasta materija, koja krasi cvetove biljaka čineći ih atraktivnim za insekte da bi ih oprašili i ukrstili, prava je riznica hranljivih materija i dragocena namirnica, kako za pčele tako i za čoveka.
Plemeniti zadatak sićušnih zrnaca polena je da prenose genetsko blago i da vrše oplodnju biljaka. Blagotvoran je u ljudskoj ishrani, prvenstveno kao dijetetsko sredstvo. U lekarsku praksu uveden je polovinom prošlog veka kada ga je prvi upotrebio doktor Lenorman, na jednoj pariskoj klinici u lečenju pacijenata sa hroničnim crevnim oboljenjima. Već tada se pokazao kao izuzetno blagotvorno sredstvo, jer je njime bilo moguće regulisati rad probavnog trakta pokazujući veliku antibiotičku aktivnost u lečenju. I ne samo u ovoj oblasti; brojna klinička ispitivanja koja su usledila svrstala su ga u lekovito sredstvo širokog spektra delovanja. Spomenimo da su doktori Košlik i Takač kod bolesnika sa povećanim mastima posle uzimanja polena u toku tri meseca ustanovili da je prosečni nivo triglicerida smanjen sa 3,9 na 1,9 mmol/l. S druge strane, davanje samo dva do tri grama polena dnevno pacijentima sa psihičkim komplikacijama manifestovanim kao „apstinencijalni sindrom“ prilikom lečenja alkoholizma, skraćivalo je tegobe na svega nekoliko dana u odnosu na uobičajenih nedelju i više.
Važna uloga u ishrani životinja
Osim toga, ovaj čarobni prah je i izvanredan dodatak krmivima pošto izuzetno pospešuje prirast gajenih životinja. Još pre ravno pola veka, francuski profesor Šoven bio je prvi istraživač koji je otpočeo sistematsko izučavanje biološke uloge polena u ishrani životinja. Već ta početna istraživanja ukazala su da eksperimentalne životinje postižu brži prirast kada im je u hranu dodavano od 25% do 50% ekstrakta polena voćaka, bulke i kestena. Osim toga, ogledne životinje koje su u toku jedne godine hranjene krmivom sa dodatkom cvetnog praha imale su za 70% povećanu plodnost u odnosu na kontrolne.
Polena ima na biljkama, a i u košnicama blagodareći vrednim pčelicama. Da li je svaki proizvod koji se naziva tim imenom jednako vredan? Sam cvetni prah, koji se nalazi na biljkama i polen koji pčele unesu u košnicu i spreme u ćelije saća, perga prema ruskom nazivu, ili pčelinji hleb, doslovno preveden termin sa engleskog govornog područja, bitno se razlikuju po sastavu. Orijentaciono, biološka vrednost polena koji se nalazi na cvetu tri puta se povećava kada ga pčela prikupi u majušne loptice koje gradi na dlačicama na svojim zadnjim nožicama, pošto ga olepi sekretom žlezda i time već tokom sakupljanja otpočne fermentativne procese. S druge strane, fermentisani polen spremljen u ćelije i zaliven slojem meda, konzerviran i pripremljen za duže čuvanje, takođe je tri puta vredniji od polena koji je tek položen u ćeliju. Znači, čak oko devet puta vredniji od cvetnog praha na prašniku biljke.
Polen najvredniji kada ga sakupe pčele
Hemijski sastav polena je različit, u zavisnosti od biljne vrste, ali i od načina ubiranja i vremena i uslova skladištenja. Tako, na primer, polen koji je ručno sakupljan sa biljke ima, između ostalog, 10% vlage, 20% proteina, 3% redukovanih šećera, 8% neredukovanih šećera, koliko ima i skroba. Polen iste biljke koji su pčele sakupile u istim uslovima, sušen na vazduhu, ima od 7% do 11% vlage, 20% do 21% proteina, 26% do 36% redukovanih šećera, 1% do 3% neredukovanih šećera, dok skroba gotovo da i nema, ili dostiže najviše tri odsto. Takođe, hemijskom analizom ovako sakupljenog polena utvrđeno je prisustvo vitamina C, E, grupe B, uključujući niacin, biotin, pantotensku kiselinu, riboflavin (B2) i piridoksin (B6), i provitamin A, više od stotinu enzima i mnogo, mnogo drugog. Očigledno je da su za povećanje kvaliteta zaslužne pčele.
Zato bi trebalo posebno naglasiti da polen, koji se vrlo lako sakuplja pomoću uređaja nalik na usisivače, mehanički, tj. ručno sakupljeni, nije isti kao onaj koji su pčele sakupile, mada potiče od istih biljaka i prikupljen je u isto vreme. Tim pre što se na takav način prikupi daleko veća količina cvetnog praha, pa mu i cena može biti znatno niža. Logično, za manji kvalitet treba platiti manje.
Jednoj pčelinjoj zajednici može se, bez remećenja razvoja, tokom aktivne sezone uzeti dnevno od 100 do 200 grama polena, odnosno od pet do šest kilograma godišnje.
Stajanjem gubi svojstva
Iz pčelarske prakse je poznato da je hrana ovako bogatog sastava veoma nestabilna i nezahvalna za čuvanje. U dodiru sa vlagom lako se kvari, odnosno, suprotno našoj volji, postaje hrana mikroorganizmima. Osušen, kratko zadržava svojstva, ali mu vrednost vremenom opada. U svome domu, košnici, pčele ga i tako pohranjuju samo za zimski period, od zadnjeg jesenjeg do prvog prolećnog unosa.
Konzerviranje polena u košnici, onako kako ga pčele spremaju za zimnicu, perga, tek delimično je objašnjeno. Zapravo, konzerviranje otpočinje već prilikom sakupljanja na cvetu. Prikupljajući cvetni prah sa prašnika cvetova, pčela ga vlaži sekretom pljuvačnih žlezda čineći ga lepljivim. Tako ovlaženim puni korpice na zadnjem paru nožica koje čine savijene dlačice. Ova tečnost inicira fermentaciju. Zapravo, fermentacija je glavna tajna ovog procesa. Mikroorganizmi su prisutni svuda u prirodi, na biljkama i životinjama, u vodi i vazduhu. Međutim, za taj proces pčele koriste oko dve stotine tačno određenih vrsta. Prikupljajući polen sa biljaka, one sa njim u košnicu unose sve vrste mikroorganizama koji su se zatekli na polenu. Potom ga čiste od vrsta koje su štetne, a zadržavaju samo korisne. I ne samo to, već u procesu konzerviranja dodaju i neke vrste koje su odgajane u košnici, čak i na samim pčelama. Prema američkim istraživačima, u tu svrhu pčelice koriste 107 vrsta gljivica, 81 vrsta kvasca i 39 vrsta bakterija. Sakupljeni i inokulirani, zasejani polen se sabija u ćelije saća i zaliva kapljicom meda. Kao što je poznato, blagodareći sastavu meda, ovakav sloj odlična je zaštita od spoljašnjih uticaja. Tako nastaje perga, koja je u poslednje vreme postala veoma prisutan pčelinji proizvod na tržištu.
Fermentativnim reakcijama na temperaturi od 33 do 35 stepeni obavlja se hidroliza belančevina i ugljenih hidrata na aminokiseline. Celuloza se razlaže u formu koja je lako svarljiva. Takođe se, kao proizvod razgradnje ugljenih hidrata, javlja mlečna kiselina čija je uloga konzervacija. Zato se u fermentisanom polenu, pergi, nalaze aminokiseline, dekstrinska mlečna kiselina, lakto-digestivni fermenti, bakterije mlečne kiseline, celuloza, razni vitamini, kvasci i minerali. Vremenom mnoge materije se gube, što mu umanjuje vrednost. Izučavanje načina prirodnog konzerviranja polena omogućiće da se ova, za pčelinju zajednicu dragocena namirnica, kvalitetno sačuva i u veštačkim uslovima, da bi se u zimskom periodu ponudila kao dopunski obrok umesto dodavanja surogata pčelama, a i kao cenjeni pčelinji proizvod za poboljšanje opšteg zdravstvenog stanja zbog antibiotskog i antiinflamatornog, protivupalnog dejstva, koje daje zaštitu organizmu od raznih infekcija i poboljšava krvnu sliku.
Izvor: Dejan Kreculj/Poljoprivrednik
Foto: Envato
