Psila rosae je jedna od najznačajnih štetočina šargarepe, ali napada i repu, paštrnak i celer.
Osim direktnih šteta u obliku bušotina, odnosno hodnika punih izmeta vidljivih na korenu šargarepe, štete nastaju i zbog kvalitativnih promena. Oštećena šargarepa poprima loš miris i gorak ukus, pa nije prikladna za jelo. Takva šargarepa podložnija je i truljenju i propadanju. Biljke koje napadne šargarepina muva lako se prepoznaju po ljubičastom lišću , koje kasnije požuti i osuši se.
Psila rosae ima dve generacije godišnje. Prva se javlja na početku maja i u junu, a imago u julu. Prezimljava u stadijumu lutke u kokonu u tlu ili u stadijumu larve u korenu šargarepe u povrtnjaku ili trapu. Odlaganje jaja počinje krajem maja. Ženka odlaže jaja pojedinačno ili u grupama na vrat korena šargarepe ili u zemlju oko nje. Jedna ženka prosečno položi oko 100 jaja. Muve radije odlažu jaja na vlažnijim terenima, na zaklonjenim i senovitim mestima oko kuća, na površinama jače obraslim korovima, oko grmlja i šiblja.
Posle izlaska iz jaja, larve se ubušuju u mrkvu, i to na mladim biljkama obično pri vrhu korena, a na starijim biljkama na svim mestima. Larve lažne šargarepine muve (Phitomiza lateralis) buše, odnosno miniraju spiralne hodnike plitko ispod površine korena, i ne zalaze dublje u koren. Hodnici u celeru braon su boje, a koren poprima ljubičastu boju. Larve izjedaju hodnike razne veličine i debljine, zavisno o stadijumu larvi. Posle tri do šest nedelja završavaju razvoj, ostavljaju koren šargarepe i kokone se u tlu. Veći broj larvi ostaje u tlu i posle vađenja šargarepe, a manji broj daje drugo pokolenje. Procenat izašlih muva u većoj meri zavisi od temperature i vlage tla.
Larve drugoga pokolenja čine štete od avgusta do septembra, često na istim šargarepama koje su napale i larve prvoga generacije. Veći deo jedinki drugoga pokoljenja prezimljava u stadijumu larvi u biljkama na polju ili u trapovima , a manji deo se kokoni u tlu.
Suzbija se agrotehničkim i hemijskim merama. Štete se smanjuju ako se poštuje plodored, a šargarepa se seje na istoj površini tek svake četvrte godine na prozračnim položajima. Štete se smanjuju i ranom ili vrlo kasnom setvom. Preporučuje se zemlju oko šargarepe sabiti tako da ne bude pukotina pogodnih za odlaganje jaja. Poželjno je između redova šargarepe sejati luk, koji svojim mirisom odbija muve. Preporučuje se i uništavanje divljih biljnih vrsta iz porodice Apiaceae u krugu od kilometra, a novozasejane površine moraju da budu udaljene od prošlogodišnjih površina napadnutih šargarepinom muvom najmanje kilometar. Sve biljke koje pokazuju simptome napada štetočine trebalo bi što pre izvaditi i uništiti. Na malim površinama uspešnu zaštitu pruža pokrivanje mrežama.
Hemijsko suzbijanje mora da se sprovodi oprezno i uz striktno pridržavanje uputstava jer šargarepa upija insekticide iz zemljišta. Šargarepa namenjena za dečju hranu ne sme se tretirati.
Zrnasti insekticidi mogu se preventivno rasipati u okolini pre setve, u redove istovremeno sa setvom ili posle nicanja, uz inkorporaciju.
Umesto primene zrnastih insekticida može se prskati cela površina pre setve, uz inkorporaciju preparata na bazi hlorpirifosa. Prskati se mogu i trake uz seme, uz utrošak trećine normalne doze.
Usev zaražen šargarepinom muvom u inostranstvu se tretira zalivanjem biljaka u polovini maja protiv prve generacije i u prvoj polovini jula protiv druge generacije, pri čemu treba paziti na karencu. Za zalivanje se koriste preparati na bazi dimetoata.
Izvor: „Štetočine povrća” (akademik Milan Maceljski i saradnici)