Sideracija u voćarstvu

177

Zelenišno đubrenje (sideracija) predstavlja zaoravanje sveže biljne mase određene grupe biljaka (tzv. siderata) s ciljem obogaćivanja zemljišta organskom materijom, ali i radi popravke fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta.

Termin sideracija potiče od latinske reči „siderus“ (zvezdan), što je jedna od biljnih vrsta pogodnih za sideraciju. Zaoravanje samoniklih trava ne predstavlja sideraciju jer to nisu biljke koje se namenski prethodno kultivišu za ovu namenu, iako se njihovim valjanjem i plitkim unošenjem u zemljište ono obogaćuje sa izvesnom količinom sveže organske materije.

Gajenje biljaka siderata za agromeliorativnu pripremu zemljišta u voćnjacima i vinogradima, kao i za popravku mehaničkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta u međurednom prostoru u mladim višegodišnjim zasadima najčešće se preporučuje na lakim, peskovitim zemljištima siromašnim organskom materijom, ali u poslednje vreme i na težim supstratima radi poboljšanja njihove strukture, zatim na gazdinstvima bez stočarske proizvodnje kao i na udaljenim njivama gde je neisplativo i tehnički neodrživo dopremanje stajnjaka. Biljke-siderati imaju sposobnost stvaranja relativno velike biljne mase tokom kratkog vremenskog perioda, kadre su da korenom usvoje i teže pristupačna hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i da ih ugrađivanjem u svoju biljnu masu stave na raspolaganje drugim biljkama, tj. da ih premeste u oranični sloj, zatim da fiksiraju atmosferski azot (leguminozs), itd. Usevi za zelenišno đubrenje se dele na leguminoze (lupine, kokotac, seradela, grahorice, bob i stočni grašak, deteline, sastrica) i neleguminoze (suncokret, uljane repice, facelija, gorušica, ljuljevi, ježevice, livadarka, kolenika, raž, ovas i ječam, bela slačica, sudanska trava, i dr.). Njihovo gajenje određeno je mehaničkim sastavom i kiselošću zemljišta.

Na kiselim zemljištima uspešno se gaje lupine, deteline, seradela, grahorice, i uljana repica u kombinaciji sa ovsem i raži; krečna zemljišta pogodna su za kokotac, grahoric, stočni grašak, belu detelinu i dr.; laka peskovita zemljišta idealno su stanište za lupinu, heljdu, seradinelu dok glinovita zemljišta odgovaraju bobu, strnom grašku, repicama; zaslanjena zemljišta (slatine) pogoduju gajenju suncokreta, sirka, sudanske trave, ječma.

Siderati se mogu gajiti kao glavni ili kao postrni usevi (podusevi, uzrodice), što je uslovljeno samom namenom primene zelenišnog đubrenja i osobinama vrste. Kao glavni usev siderati se primenjuju kada je vegetativni period kratak, kada nema dovoljno atmosferskih padavina niti se na gazdinstvu gaji stoka, a na parceli je potrebno povećati sadržaj humusa. To je najčešće u sklopu pripreme zemljišta za podizanje voćnjaka (tzv. agromeliorativno đubrenje). Biljke za zelenišno đubrenje inače troše mnogo vode i hraniva iz zemljišta za svoj razvoj. Stoga se preporučuje da se siderati kao uzrodice gaje u mladim voćnjacima, kada međuredni prostor nije prožet korenovim sistemom voćaka, pa se zelena masa siderata može unositi u zemljište teškim tanjiračama ili plitkim zaoravanjem, bez bojazni od oštećenja korena voćaka. Tada se odabiraju one kulture koje se gaje u zimskom periodu (setva semena u jesen-zaoravanje u proleće), jer onda one ne konkurišu mladim voćnim stablima tokom vegetacije kada inače u našem podneblju često vlada suša. Korisno je kombinovati leguminozne i neleguminozne biljke sa dubokim i plitkim korenom kao poduseve u višegodišnjim zasadima jer su ovakve mešavine prilagođenije nepovoljnim abiotskim i biotskim uticajima, stvaraju biljnu masu i vezuju više azota iz vazduha. Primera radi, dosta su česte travne smeše sa belom detelinom koja ne sme da dominira u njima (smeše sa vijucima tolerantnim na kisela zemljišta i sušu, livadarkom, ljuljevima koji traže više vlage, itd.) jer brzo potiskuje ostale vrste pa ne se preporučuje njeno učešće veće od 30 %. Sličan slučaj je i sa lucerkom, čije učešće ne bi smelo da prelazi vrednosti veće od 50 %, pošto bi to tražilo ponovnu setvu travnih smeša za 3-5 godina.

U vinogradima se za letnju setvu preporučuju grahorice ili stočni grašak u smeši sa ovsem i ječmom, a zaoravanje sledi u jesen. Za jesenju setvu zgodne su inkartna detelina, ozima grahorica ili uljana repica, kao i stočni grašak podržan sa ovsem ili raži. U prolećnoj setvi najčešće se seje lupina. U našim voćnjacima za letnju setvu preporučuju se razne vrste uljane repice; jesenja setva predviđa opet ili uljanu repicu, grahoricu ili grašak u smeši sa ovsem ili raži, dok je prolećna setva pogodna za jaru grahoricu, uljanu repicu ili grašak, kao i za smešu grahorica i facelije. Biljke za zelenišno đubrenje koje su osetljive na niske temperature seju se isključivo u proleće. Biljna masa se zaorava u vreme cvetanja i zametanja mahuna, kada biljke imaju najveću biljnu masu i nakupljaju najviše azota u nadzemnom delu biljaka.

Setva siderata se obavlja u odgovarajućim rokovima, uz prethodnu plitku obradu zemljišta (jednosmerne tanjirače, gruberi, razrivači, freze i dr. kombinovana oruđa) koja će obezbediti dovoljno konzervirane vlage i dobro pripremljenu posteljicu bez grudvi za klijajuće seme i brzo rastući usev. Seje se obično 25-100 % više semena kako bi biljni sklop bio gušći i time bolje izdržao konkurenciju sa korovima, a količinski shodno vrsti od nekoliko do 200 kg/ha semena. Posle setve je podrazumevajuća upotreba valjka radi ravnomernijeg nicanja biljaka, uz eventualno drljanje radi razbijanja pokorice.

Povoljno dejstvo siderata se očekuje nakon plitkog unošenja nadzemnog dela biljaka u zemljište, koji inača nakuplja oko 90% azota. Kod leguminoza najveća količina azota se vezuje posle cvetanja. Siderati zaorani tokom toplog vremena podložni su brzom razlaganju biljne mase uz oslobađanje SO2, što može dovesti do značajnih gubitaka hraniva. Maksimalna količina obrazovane nadzemne mase, donekle odrvenele, uz prisustvo umerenih temperatura su pokazatelji pravog trenutka za zaoravanje leguminoza. Niže biljke i sočna masa mogu se uneti u zemljište tanjiračom ili frezom, bez prethodnih priprema. Visoke i odrvenele biljke-siderati traže prethodno valjanje, a potom i tanjiranje radi usitnjavanja biljne mase. Novija istraživanja ukazuju na sve blagodeti dubljeg zaoravanja siderata, naročito u uslovima suvog i zbijenog zemljišta. Zato se prilikom gajenja siderata u sklopu agromeliorativnog đubrenja na teškim zemljištima preporučuje zaoravanje do dubine 15 cm, a na peskovitim zemljištima još dublje. Pozitivni efekti ovako primenjenog siderisanja evidentniji su u prvoj u odnosu na sledeću godinu, ali se generalno može konstatovati kako je potrebno dosta vremena da sideracija dovede do povećanja prinosa naredne kulture. To se obično dešava posle 3-5 godina primene zelenišnog đubrenja na istoj parceli.

Za agrotv.net: dr Dejan Marinković, PSSS Beograd

Foto: dr Dejan Marinković, Pixabay, Pexels


reklama