Odgovor na pitanje – šta je održiva poljoprivreda, je mnogostran. Grupa ekonomista okupljena u Svetskoj komisiji za životnu sredinu i razvoj (Brutland komisija) je 1987. godine uvela u svetsku ekonomiju pojam održivog razvoja. Ovaj novi koncept razvoja ljudskog društva uveden je zbog potrebe da se preispita dosadašnji koncept u ekonomiji (posebno u visoko razvijenim zemljama), koji se zasniva na stalnom povećanju stope rasta i profita.
Rast bez granica se pokazao kao veoma nepovoljan za planetu Zemlju u celini pa i za ljudsko društvo. Posledice su katastrofalne, naročito po neobnovljiva prirodna bogatstva, kakva su zemljište, voda i vazduh. Mi iscrpljujemo i „trošimo” planetu u tolikoj meri, da će malo šta ostati za buduće generacije, za naše potomke. Ljudsko društvo, kao deo prirode mora da se uklapa u njen noseći kapacitet, a čini sve da ga premaši i na taj način direktno ugrožava zdravlje i opstanak svih živih organizama na Zemlji.
Održivi razvoj je nova, opšte prihvaćena koncepcija razvoja ljudskog društva koja se zasniva na razvoju bez rasta koji će premašiti sposobnost životne sredine i prirode u celini. Održivost znači život u uslovima razumnog komfora unutar prirodnih granica, znači živeti sa prirodom ne ostavljajući za sobom velika oštećenja i tragove. To ujedno znači i da se i poljoprivreda, kao najvažniji deo privrede, bez obzira na državu i društveni sistem u kojem se radi, mora da ponaša u skladu sa tim principima. Mnogo je programa i načina da se postigne princip održivosti u svim segmentima ljudske delatnosti. Jedan od njih je i u proizvodnji hrane i nazvan je održiva poljoprivreda.
Poljoprivredna proizvodnja je jedna od prvih ljudskih delatnosti koja je postala izvor zagađivanja i degradacije, pre svega zemljišta, ali i voda. Gubitak površinskih slojeva zemljišta je opasnost po proizvodnju hrane u budućnosti i za sledeće generacije. Ogromne površine u našoj zemlji su zahvaćene erozijom vetrom ili vodom. Zaslanjenost zemljišta i zabarivanje su osnovni problemi u nekontrolisanoj primeni meliorativnih mera. Preterana ispaša i iskorišćavanje zemljišta za biljnu proizvodnju vode njegovom sabijanju i iscrpljivanju, a velike površine zemljišta su zagađene.
Ključni problem u intenzivnoj (konvencionalnoj) poljoprivredi je stalno opadanje plodnosti zemljišta, koje je u bliskoj korelaciji sa dužinom njegovog iskorišćavanja. Erozija i gubitak organske materije iz zemljišta je povezano sa konvencionalnim načinima obrade, koje ostavlja ogoljeno i nezaštićeno zemljište. U modernoj poljoprivredi, najčešće se gaji jedna vrsta useva na većim površinama, kod svih vrsta useva. To vodi ka smanjenju biološke raznovrsnosti u zajednicama useva i ima mnoge negativne efekte: povećanje pojave bolesti i štetočina, što rezultira većom upotrebom pesticida i većom zagađenošću životne sredine.
Izbegavanjem zagađivanja i degradacije životne sredine mi obezbeđujemo uslove za primenu održivog sistema „Zdravlje za sve”. Uvođenjem ekoloških principa u proizvodnju hrane vrši se prelaz iz intenzivne (konvencionalne) poljoprivrede u alternativnu ili održivu koja je mnogo prihvatljivija za životnu sredinu. U savremenoj biljnoj proizvodnji obradi zemljišta pripada posebno mesto. U konvencionalnom (klasičnom) sistemu obrade, primenjuju se teške mašine i oruđa, koja velikim brojem prohoda troše veliku količinu energije, a pored toga negativno deluju na fizičke i druge osobine zemljišta. Upravo u tome se nalaze razlozi zbog kojih je neophodno preispitivanje i određene izmene u obradi zemljišta za važnije ratarske useve.
Konvencionalnu obradu trebalo bi postepeno redukovati u cilju iznalaženja racionalne tehnologije. Buduća rešenja u racionalizaciji klasičnih sistema obrade ići će ka smanjenju potrošnje energije, odnosno ka srazmerno manjim ulaganjima. U konceptu održive poljoprivrede, obrada zemljišta će imati konzervacijski karakter (kod kojih ostaje preko 30% žetvenih ostataka na površini zemljišta) i imaće značajnu ulogu u očuvanju plodnosti i sprečavanju degradacije zemljišta kao prirodnog blaga.
Plodored u sistemu održive poljoprivrede (smena useva u prostoru i vremenu) ima najznačajniju ulogu. Uloga plodoreda u smanjenju napada štetočina, bolesti i korova je od izuzetnog značaja. Delovanje plodoreda kao kompleksne mere je višestruko povoljno na: strukturu, vodni i vazdušni režim zemljišta, bilans organske materije, sadržaj i pristupačnost mineralnih materija i biološku aktivnost zemljišta. Primenom organskih đubriva obogaćuje se zemljište hranljivim materijama, čime se nadoknađuje izostavljanje mineralnih đubriva. Pored toga, za podsticanje rasta primenjuju se biostimulatori dobijeni iz prirodnih materijala. Za suzbijanje biljnih bolesti i štetočina u ovom načinu proizvodnje se primenjuju, pored plodoreda, agrotehničke i biološke mere borbe i koriste se preparati dobijeni od biljnih materijala. Prednost imaju genotipovi otporni na bolesti i štetočine i konkurentni u odnosu na korove.
Posebno je pitanje koje se odnosi na preuređenje strukture useva. U cilju uspostavljanja ekološke ravnoteže u zajednicama useva potrebno je povećati njihovu biološku raznovrsnost. U prirodnim zajednicama upravo je ova osobina faktor njihove stabilnosti. Povećana raznovrsnost u zajednicama gajenih biljaka doprinosi boljoj preraspodeli i korišćenju prirodnih resursa. Često se u održivim sistemima zemljoradnje koriste sistemi združenih useva. Ovaj način gajenja biljaka se koristi u prvom redu radi uspostavljanja stabilnosti i pokušaja oponašanja prirodnih zajednica. Postoji nekoliko prednosti gajenja biljaka u združenim u odnosu na čiste useve: povećanje produkcije biomase i prinosa, bolje korišćenje raspoloživih faktora (vode, zemljišta, hraniva, rada i vremena), manje štete od bolesti, insekata i korova, socio-ekonomske prednosti (veća stabilnost sistema, sigurniji prihodi, bolji i raznovrsniji način ishrane ljudi i životinja). Mnogobrojne poteškoće u široj primeni ovog sistema gajenja na velikim površinama leže u činjenici što su sredstva visoke tehnologije (mehanizacija, sredstva za zaštitu, sorte i hibridi) prilagođena sistemu gajenja samo jedne vrste biljaka. Postoji potreba za razvojem savremenih sredstava specijalizovanih za gajenje biljaka u združenim usevima.
Uvođenjem međuuseva postiže se usavršavanje plodoreda i racionalnije korišćenje zemljišnih resursa. Gajenje useva u postrnoj setvi, uz otklanjanje stresnih uzroka (navodnjavanje) u toplijem delu godine, može posle žetve strnina, da u velikoj meri utiče na opštu produktivnost naših njiva sa daleko manjim ulaganjima. U postrnom sistemu gajenja moguće je potpuno izostavljanje obrade zemljišta, čime je smanjen utrošak rada i energije. Moguće je smanjiti i upotrebu mineralnih đubriva i samim tim smanjiti troškove proizvodnje i preterano zagađivanje zemljišta.
Podrazumeva se, da se to radi samo uz redovnu kontrolu plodnosti i agrohemijske analize zemljišta.
Trebalo bi istaći da će uspeh u pronalaženju ekološki prihvatljivih rešenja u tehnologiji biljne proizvodnje u mnogome zavisiti od ekološki obrazovanih stručnjaka u poljoprivredi i njihovog angažovanja u prenošenju ekoloških saznanja i tehnologija u poljoprivrednu praksu. To je naročito značajno, ako imamo u vidu naše velike prednosti zbog, još uvek očuvanog i manje zagađenog zemljišta u odnosu na razvijenu Evropu. Zbog toga je daleko veća naša šansa za proizvodnju visoko vredne i zdravstveno bezbedne hrane i njen izvoz na strana tržišta.
Izvor: dipl. inž. Zlatko Vampovac, PSSS Padinska Skela
Foto: Pixabay
