Decenijama unazad govori se da je agrar strateška grana privrede Srbije i ogroman razvojni potencijal. Uprkos tome njen ukupan udeo u bruto domaćem proizvodu gotovo da se ne menja.

Već godinama, zavisno od sezone, kreće se između devet i 11 odsto ako se posmatra primarna poljoprivreda, a ukoliko se u to uključi i prehrambena industrija, učešće se uvećava za još pet do šest procentnih poena. I podaci za prošlu godinu to potvrđuju, iako je fizički obim proizvodnje u toj grani porastao čak za 16,3 odsto, i BDP se uvećao u odnosu na 2017. godinu koja je i za ukupnu privredu i za agrar zbog vremenskih prilika, bila „mršavija“.

Agroekonomista Milan Prostran kaže da je glavni uzrok slabog rasta u odnosi na potencijal to što je domaća poljoprivreda nekonkurentna, posebno u odnosu na evropske farmere sa kojima se na tržištu najčešće i sreće, s obzirom na to da se gotovo 60 odsto izvoza realizuje na tržištima zemalja EU.

– Više je razloga za nekonkurentnost domaćeg agrara. Prvi je, sigurno, usitnjenost poseda s obzirom na to da 77,7% čine mala gazdinstva sa površinama od 0,5 do pet hektara. Takva struktura ne može da se nosi sa evropskim farmerima koji u proseku obrađuju 23 hektara. Zato bi u prvi plan trebalo staviti razvoj kooperative i zadruga. Činjenica je da kod nas postoji desetak velikih sistema, a jedan od apsurda je da najvećim posedom raspolaže crkva, ima čak 57.000 hekatara. Daleko iza nje su firme „Matijević“ sa 35.000, Al Dahra koja je nakon kupovine imovine PKB integrisala i neke manje posede i sada joj pripada 27.000 hektara, zatim Delta Agrar, MK Komerc, Almeks… Ipak, tih nekoliko velikih poseda nisu tipični ni za naš ni za evropski agrar – kaže Prostran.

Skromnim rezultatima doprinosi i zastarela mehanizacija kojom rasopolažu naši ratari, a slika se nije popravila ni pošto je pre više od dve godine prodata Industrija motora i traktora uz obećanje da će proizvodnja ubrzo biti obnovljena.

– Nizak nivo agrotehnike jedan je od značajnih razloga za zaostajanje naše poljoprivrede. Imamo malo kvalitetnog đubriva, stajnjaka nema dovoljno, a problem je i to što stočarska proizvodnja, koja ga obezbeđuje, iz godine u godinu opada. Mi smo u popisu iz 2011. imali 908.00 goveda, a sada je u stajama za oko 30.000 grla manje. Smanjuje se i broj svinja, ovaca jedino uzgoj koza beleži rast. Uz to, nemamo više ni veštačkog đubriva, a od široke lepeze koju je nekada proizvodilo desetak fabrika, malo koja uopšte radi. Do devedesetih godina srpski ratari bacali su oko 1,5 miliona tona đubriva i to oko 900 tona osnovnog, najkvalitetnijeg i oko 500 do 600 tona azotnog, a sada je potrošnja u svim tim kategorijama prepolovljena – objašnjava Prostran.

On dodaje da neravnopravnom položaju domaćih proizvođača doprinose i sociološki faktori, nestajanje sela i radne snage, kao i nedovoljne subvencije koje se sada kreću oko pet odsto državnog budžeta, a trebalo bi da budu ravne bar udelu agrara u BDP-u, oko desetak procenata.

Iz sektora poljoprivrede godišnje se izveze roba vredna 3,3 milijarde dolara. Ono što nije dobro, a rezultat je liberalizacije tržišta, sporazuma potpisanih sa Briselom ili CEFTA zonom, jeste povećanje uvoza koji se prethodnih godina kretao oko 1,3 milijarde dolara a 2018. dostigao je 2,3 milijarde. Iako smo još uvek u suficitu, posebno bi stratege trebalo da brine struktura roba koje nabavljamo. Prvi put ove godine, uz standardni uvoz kafe i južnog voća, najveća stavka je kupovina svinjskog mesa. Iako analitičari tvrde da moramo da se prilagođavamo tržištu, činjenica je da ne možemo u neoliberalnom konceptu da budemo konkurentni sa evropskim farmerima, koji dobijaju znatno veće subvencije, a njihove ih države raznim barijerama štite od prodora stranih proizvođača – kaže Prostran.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay