Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva čini napore da podstakne izvoz sklapanjem međunarodnih ugovora jer u pogledu kvaliteta celokupne poljoprivredne proizvodnje ne zaostajemo za drugim, razvijenijim zemljama.
Domaća pšenica odnedavno se može izvoziti u Egipat, koji je najveći svetski izvoznik žita. Vrata za izvoz jestivog suncokretovog ulja otovrena su i ka turskim kupcima, poznatim kao velikim potrošačima te namirnice. I druga roba odavno je na inotržištu.
Koliko je naša poljoprivreda konkurentna u odnosu na druga tržišta, kada domaći zemljoradnici dobiju najmanji podsticaj u odnosu na zemlje u okruženju, a uz to je naša poljoprivreda usitnjena, nije specijalizovana ni interesno organizovana, već svi proizvode sve? O tome je bilo reči na nedavnom naučno-stručnom savetovanju „Dobar dan, domaćine”, održanom na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu.
Profesor tog fakulteta dr Branislav Vlahović kazao je da se konkurentost, između ostalog, ogleda i u prinosima.
– U pogledu soje imamo prinose veće od evropskih – 2,7 tona po hektaru prema 1,9, koliko se u proseku skine i suncokreta kod nas i kod njih – naglasio je prof. dr Vlahović, rekavši da su podaci od 2015. do 2017.
– Na osnovu tih podataka bolji smo, odnosno konkuretniji, u odnosu na druge.
Ali, on je skrenuo pažnju na to da je prosečan prinos naše pšenice 4,3 tone po hektaru, dok je u zemljama Zapadne Evrope prosek sedam tona. Kukuruz predstavlja najznačajniji izvozni agrarni artikal Republike Srbije. Domaći prosek prinosa je 5,5 tona po hektaru, a evropski 6,8. Po rečima poljoprivrednika iz Botoša, Dalibora Paskulova, domaćim zemljoradnicima nedostaje i iskustvo u inotrogovini.
– Naučili smo da oberemo kukuruza i po deset tona po hektaru, ali ga ne znamo unovčiti jer nismo upućeni na brokere, i u tom neiskustvu zaostajemo za poljprivrednicima iz stranih zemalja – kazao je Paskulov, koji godišnje proizvede oko 60 tona više vrsta useva, i dodao da ga je potreba navela da se ogleda i u tome, i da je naposletku ispalo jednostavno.
– Od kuće sam nazvao brokersku kuću po preporuci Robnih rezervi, rekao broj gazdinstva, šta imam da prodam i od brokera odmah dobio odgovor u koje najbliže skladište u odnosu na mesto stanovanja da odnesem rod. Prodao sam usev, smanjio lager i dobio relativno dobru cenu, gledajući kakva je bila tokom cele godine. To je upravo taj momentat koji nam nedostaje u konkuretnosti – dodaje Paskulov.
– Konkurentnost se ostvaruje i udruživanjem, što nama nedstaje jer male količine viškova se ne mogu prodati – naveo je Nenad Manić iz Udruženja „Banatski paori” i dodao:
– Kvalitet domaćih useva nije sporan, ali do inokupca mala usitnjena poljoprivredna gazdinstva ne mogu doći pojedinačno. Trenutno najbolju cenu ima kukuruz za baržu – kilogram se plaća 15,60 dinara, bez PDV-a, ali pošto u baržu staje 1.200 vagona, ta količina je i za velike izvoznike ogromna pa je udruživanje i za njih kao i nas jedina šansa za izlazak na svetsku pijacu.
Prof. dr Vlahović kaže da se konkurentnost najčešće ostvaruje uz pomoć države, odnosno državnih direktnih ili indirektnih davanja (subvencija), ali da se postiže i prilagođavanjem zahtevima tržišta, ponudi i tražnji.
– Podsticanje poljoprivrednika na nivou EU je 480 evra po hektaru, u Hrvatskoj dobijaju 298 evra, Severnoj Makedoniji 190, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini po 79, u Srbiji svega 34 evra po hektaru, a u Albaniji 24 – naveo je dr Vlahović.
Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay
