Zajednička poljoprivredna politika (ZPP) Evropske unije

73

Zajednička poljoprivredna politika (ZPP) Evropske unije je jedna od najstarijih politika EU. Ona svoje korene ima u razdoblju posle Drugog svetskog rata kada poljoprivrednici nisu bili u stanju da proizvedu dovoljne količine hrane. Bilo je neophodno pokrenuti proizvodnju hrane i omogućiti stanovništvu Evrope stabilno snabdevanje hrane po pristupačnim cenama.

Primena ZPP otpočela je 1957. godine, Rmskim sporazumom kada je osnovana Evropska ekonomska zajednica. Već sledeće 1958. godine na Konferenciji poljoprivrede evropske šestorke u Stresi, ustanovljeni su osnovni principi i načela ZPP.

Usvojeni zaključci su se odnosili na formiranje zajedničkog tržišta i definisanje principa zajedničkog finansitanja poljoprivrede. Glavni ciljevi Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) su da stanovnicima EU osigura redovno snabdevanje hranom po pristupačnim cenama, ali i da poljoprivrednicima obezbedi primeren životni standard. S obzirom na to da poljoprivreda čini značajan deo ekonomske aktivnosti Evropske unije, javila se potreba da se odluke o ovoj oblasti donose na nadnacionalnom nivou. Tako je uspostavljena Zajednička poljoprivredna politika na nivou EU, kako bi poboljšala poljoprivrednu aktivnost sa jedne strane i sa druge strane obezbedila poljoprivrednicima sigurne zarade.

Šest država članica Evropske ekonomske zajednice (Francuska, Italija, Zapadna Nemačka, Holandija, Belgija i Luksemburg) su 1962. godine uspostavile ZPP sa prvobitnim ciljem da se obezbedi dovoljna količina hrane za stanovništvo, ali i primerena zarada za poljoprivrednike.

Dvadeset godina kasnije, ZPP se pokazala efikasnom da je došlo do viška proizvodnje hrane u odnosu na potrebe. EU je uvela nekoliko mera kako bi uskladila proizvodnju sa potrebama tržišta.

Devedesetih godina 20. veka ZPP je usmerila svoju podršku sa tržišta na proizvođače. Umesto određivanja visine cena, prešlo se na direktna plaćanja proizvođačima. Finansijskom podrškom Evropska unija podstiče proizvođače i da deluju na ekološki prihvatljiv način.

Ovaj trend je nastavljen i početkom 21. veka, kada je počela isplata subvencija poljoprivrednicima, pod uslovom da se brinu o zemljištu i da poštuju zakone iz oblasti zaštite životne sredine. Konačno, 2013. godine je došlo do reforme ZPP sa ciljem jačanja konkurentnosti poljoprivrednog sektora, kao i podsticanja razvoja ruralnih područja. Ovom reformom, koja je usledila nakon široke javne rasprave, naglasak je stavljen na:
– poljoprivredne prakse koje imaju minimalan negativan uticaj na životnu sredinu
– istraživanje i širenje znanja
– efikasniji sistem podrške poljoprivrednicima i jači položaj poljoprivrednika u prehrambenom lancu

Implementacija Zajedničke poljoprivredne politike nije prolazila bez sumnji i kritika, koje možemo da čujemo i od naših poljprivrednika.

U jeku proširenja EU u novim zemljama članicama poljoprivrednici su bili najveći kritičari Europske unije. Strahovali su da će im primanja biti manja, da će se poremetiti domaće tržište poljoprivredno-prehrambenim proizvodima i da neće moći kvalitetom i količinom parirati proizvodima iz starih zemalja članica. Međutim, njihov je strah bio neopravdan. U 12 zemalja članica koje su se pridružile EU u posljednja dva kruga proširenja (2004. i 2007.) dogodilo se upravo suprotno. Prihodi poljoprivrednika rastu, unutarnje tržište poljoprivrednim proizvodima nesmetano funkcioniše, a potrošačima je omogućen mnogo veći i cenovno povoljniji izbor proizvoda.

Mnogo poljoprivrednika u tim zemljama, koji su nevoljno prihvatili EU, iskusilo je prednosti članstva te se danas zalažu za novo proširenje. Direktna plaćanja, mere ruralnog razvoja krojene po meri, kao i postupna liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima sa EU, pomogle su tim poljoprivrednicima da se lakše nose sa velikim tržištem kojem su pristupili. Ekonomija je u celini profitirala  je nakon otvaranja granica i po uvođenju jednostavnijih uslova trgovanja. Prošireno tržište donelo je mnoštvo mogućnosti poljoprivrednicima i prehrambenom sektoru pa je rezultiralo pojačanom trgovinom i stabilnošću tržišta, otvarajući vrata stranim direktim ulaganjima bez ekonomskih prepreka.

Kao što je već rečeno, ZPP, pre svega, ima za cilj da istovremeno obezbedi stabilno snabdevanje stanovništva kvalitetnom i bezbednom hranom po pristupačnim cenama, ali i odgovarajući prihod poljoprivrednicima koji će im omogućiti modernizaciju i razvoj poljoprivredne proizvodnje. Da bi se osiguralo ostvarivanje ova dva cilja, neophodno je obezbediti finansijsku podršku. S obzirom na to da su ova dva cilja zajednička svim državama članicama, najefikasnije korišćenje sredstava omogućava se sprovođenjem kolektivne politike. Upravo zato je Zajednička poljoprivredna politika područje koje je u potpunosti u nadležnosti EU. Ovo znači da se odluke koje se tiču poljoprivrede donose na nivou Unije umesto da svaka od država članica sprovodi sopstvenu politiku, kao i da se ZPP finansira iz budžeta EU. Država članica ne sme imati sopstvenu politiku u oblasti poljoprivrede. Na ovaj način je osigurano postojanje zajedničkih pravila na jedinstvenom tržištu, a Evropskoj uniji je omogućeno da – kao jedinstveni akter – pregovara na globalnom tržištu.

Zajedničku poljoprivrednu politiku čine dva stuba. Prvi se odnosi na direktna plaćanja i tržišne intervencije, dok se drugi tiče ruralnog razvoja. Direktna plaćanja podrazumevaju isplaćivanje podsticaja poljoprivrednicima, sa ciljem da im se obezbede stabilni prihodi bez obzira na promene na tržištu. Sredstva za ovu namenu izdvajaju se iz Evropskog garantnog poljoprivrednog fonda, a mogu da se ostvare uz ispunjavanje određenih uslova kao što su: očuvanje životne sredine i zdravlja ljudi, vođenje računa o bezbednosti hrane, poštovanje dobrobiti životinja, održavanje zemljišta u dobrom stanju itd.

Tržišna intervencija je usmerena na pružanje sigurnosti poljoprivrednicima, kao i stabilnosti na tržištu poljoprivrednih proizvoda, s obzirom na to da je poljoprivreda sektor koji u velikoj meri zavisi od vremenskih uslova i klimatskih faktora. Intervencijama na tržištu pokušava se sprečiti da ekonomska, zdravstvena ili meteorološka kriza unište celokupna proizvodna područja. Neki od mehanizama intervencije odnose se na interventni otkup (otkup sa ciljem povlačenja viškova sa tržišta), povlačenja proizvoda sa tržišta, podršku proizvodnji određenih proizvoda, sistem kvota, podršku proizvođačkim organizacijama.

Drugi stub – koji naglasak stavlja na ruralni razvoj – obuhvata mere koje se sprovode sa ciljem podsticanja razvoja aktivnosti u ruralnim delovima Unije. Ovo je važno ako se uzme u obzir da ruralna područja predstavljaju više od 77% teritorije EU, kao i da polovina evropskog stanovništva živi u ovim predelima.

Još jedan od izazova koji se tiču ruralnog razvoja odnosi se na podsticanje mladih da se bave poljoprivredom. Sve manje mladih se odlučuje za ovaj poziv, što je uticalo na to da se broj poljoprivrednika prepolovi u odnosu na šezdesete godine prošlog veka. Zbog toga ZPP insistira na brojnim merama kojima se olakšava pokretanje poljoprivrednog posla, a neke od njih su obezbeđivanje sredstava za kupovinu zemljišta, opreme i za izgradnju postrojenja, kao i davanje bespovratnih sredstava za primenu najnovijih metoda proizvodnje.

Efikasnost ZPP ogleda se u činjenici da je Evropa vodeći proizvođač niza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda: maslinovog ulja, vina, mleka i mlečnih proizvoda, mesa. Bitno je reći da svi ovi proizvodi imaju oznake kvaliteta, što znači da je na njima jasno istaknuto geografsko poreklo, korišćenje tradicionalnih sastojaka i metoda, što pozitivno utiče na konkurentnost evropskih proizvoda na svetskom tržištu.

Za Evropsku uniju poljoprivreda je mnogo više od proizvodnje hrane. Za većinu poljoprivrednika to je način života. Uloga poljoprivrednika u Europskoj uniji je velika i višeznačna. Europski poljoprivrednik proizvodi kvalitetnu i zdravstveno ispravnu hranu i prodaje je po povoljnim cenama. Pravila koja regulišu taj proces takođe su obimna i zahtevna. Područje poljoprivrede u EU obuhvaćeno je brojnim regulativama koja se moraju izravno primeniti iz evropskog zakonodavstva, a njihova ispravna administrativna primena je ključna za funkcionisanje Zajedničke poljoprivredne politike.

Pregovori za ulazak Srbije u EU u području poljoprivrede vode se većinom oko uslova i vremenskog razdoblja za usvajanje i primenu evropskog zakonodavstva. Sva pravila EU moraju se primeniti u Srbiji. O njima se ne pregovara. Pregovara se o visini i načinu isplate direktnih plaćanja poljoprivrednicima, načinima podsticaja ruralnom razvoju, proizvodnim kvotama i prelaznim merama koje će omogućiti lakšu integraciju u EU, uzimajući u obzir specifične okolnosti zemlje kandidata.

Koliko košta ZPP?

Prvih godina svojeg postojanja ZPP je ponekad obuhvatalaa 2/3 ukupnih budžetskih sredstava EU. Kad pogledamo prosek poslednjih nekoliko godina, možemo zaključiti da ZPP godišnje košta 55 milijardi evra. Zanimljivo je da to predstavlja 40% ukupnog godišnjeg budžeta EU, a manje od 0,5% bruto domaćeg proizvoda.

Svaki stanovnik Europske unije prosečno plaća 2 evra nedeljno za finansiranje ZPP. Kada pogledamo realno, to nije visoka cena za zdravstveno ispravnu hranu i održivost ruralnog prostora.

Izvor: master voćarsva i vinogradarstva Radmila Koprivica, PSSS Beograd

Foto: Envato, Freepik


reklama