Levisticum officinale (u narodu poznat pod imenima selen, selim, ljupčac, lesandrina, milobud…) je baštenska biljka koja retko može da se nađe u prirodi, a u flori Srbije i nije poznata kao samonikla. Ipak, u pitanju je stara kultura, koja ima proverena lekovita dejstva, a jela u koja se ova začinska biljka dodaje imaju poseban ukus.
Selen je prijatan, aromatičan i bezopasan diuretik, stomahik i karminativ. Često se daje zajedno sa drugim biljkama iz porodice Apiaceae za lečenje organa za varenje i disanje. Ima lekovito dejstvo kod bolesnika koji imaju grčeve u crevima. Osim kao diuretik, upotrebljava se i kao stomahik, karminativ i blag ekspektorans. Blag čaj od sušenog lista selena koristi se za ispiranje bolnog ždrela i protiv groznice. Koren selena pomaže pri oboljenju bubrega i mokraćnih kanala, u lečenju gihta i otklanjanju reumatičnih bolova. Upotebljava se u proizvodnji likera i konzervnoj industriji, a u kulinarstvu kao začin i dodatak jelima.
Selen je omiljena aromatična biljka, kako u našoj zemlji tako i u Evropi. Delovi biljke su svojstvenog i prijatnog ukusa, pa se najviše koriste kao začin. Karakterističan ukus „Maggi“ kocke potiče upravo od selena. Gaji se radi ploda (Levistici fructus) i etarskog ulja (Levistici aetheroleum) – kojeg ima 0,08% u listovima i 1,5% u zrelim plodovima, zadebljalog korena (Levistici radix) i herbe (Levistici herbae). Etarsko ulje se koristi u medicini i kozmetici. Ulje je bledo žućkaste boje, prijatnog mirisa.
Za gajenje selena su pogodna plodna, duboka, humusna, srednje vezana zemljišta. Iako nije osjetljiv na mrazeve, za gajenje bi trebalo izabrati toplije položaje jer tada daje više etarskog ulja. Teška glinovita i peskovita zemljišta, kao i podvodna i plavna zemljišta nisu pogodna. Potrebno mu je dosta vlage, a gajenjem na vlažnim terenima može se izbeći zalivanje, jer koren uzima vodu i iz dubljih slojeva zemljišta.
Selen živi šest do osam godina, ali se kod plantažnog gajenja koristi samo tri do pet godina, jer se kasnije smanjuje prinos lista i stabla, a koren postaje šupalj. Pošto se plantaže održavaju 3-5 godina, selen se gaji van plodoreda. Najbolji predusevi su đubrene okopavine. Zbog zajedničkih bolesti i štetočina, posle selena ne bi trebalo gajiti druge biljke iz porodice Apiaceae (npr. mirođija, angelika, kim, anis…).
Organsko đubrivo se unosi pod predkulturu. Pre sadnje, odnosno setve, trebalo bi uneti (u obliku mineralnih đubriva) 100-120 kg P2O5, 140-150 kg K2O i 100-140 kg N, na dubinu od 35 do 40 cm. Velika zelena masa selena iznosi više hraniva iz zemljišta, pa se o prihranjivanju i kasnije mora voditi računa. Prihranjuje se dva puta godišnje sa 50-60 kg/ha N – prvi put u proleće, posle kretanja vegetacije, a drugi put krajem jula, posle kosidbe zelenih delova. U jesen se prilikom međuredne obrade unosi 70-80 kg/ha P2O5 i 60-80 kg/ha K2O. Mikroelementi se daju zajedno sa prskanjem radi zaštite od bolesti i štetočina (npr. folijarna prihrana 4-6 puta sa 3 l/ha Wuxala).
Koren selena prodire duboko, pa se zemljište u jesen ore na 35-40 cm dubine, a u proleće izravna, drlja i valja. Selen se razmnožava proizvodnjom rasada na otvorenom prostoru, direktnom setvom semena ili ređe deljenjem korena.
Za proizvodnju rasada, zemljište je potrebno pripremiti tako da bude sitno mrvičaste strukture, a neposredno posle setve isprskati sa 2-3 kg/ha prometrina S-50 za preemergentno suzbijanje korova. Za jedan hektar potrebno je 42.000 do 55.000 biljaka, odnosno 1—1,5 kg semena za njihovu proizvodnju.
Proizvodnja preko rasada je skupa, pa se usev zasniva direktnom setvom semena na stalnom mestu. Vreme setve je obično u martu i aprilu. Za direktnu setvu potrebno je 6—8 kg/ha semena, koje se seje na razmaku 50—60 cm između redova, na dubini od 1—1,5 cm.
Selen se u periodu mirovanja može razmnožavati i deljenjem busena. Biljke stare 4—5 godina iseku se na toliko delova tako da na svakom bude i koren i pupoljak. Na formiranje korena povoljno utiče uklanjanje cvetnih stabala. Ako se to ne uradi, koren će biti šupalj, što kvari kvalitet.
Koren se vadi u jesen treće ili četvrte godine. Iz zemlje se vade pomoću pluga. Izvađeno korenje se očisti od zemlje i od ostatka nadzemnih delova, opere, a potom reže na dva do četiri dela dužine 10—15 cm. Korenje se suši na zasenjenom, promajnom mestu (npr. tavan) ili u sušari. Od 4 kg svežeg korena dobija se 1 kg suvog. Očekivani prinos suve droge je 1500—2000 kg/ha.
Od prinosa 6—8 t/ha svežeg korena dobija se 5—6 kg etarskog ulja. Za proizvodnju etarskog ulja zasad se održava 4—6 godina. Prosečan prinos listova je 4—6 t/ha, a od toga se dobije 2—4 kg etarskog ulja. Godišnji prinos herbe jeste 10—20 t, od čega se dobije 8—20 kg/ha etarskog ulja. Prinos plodova je 400—600 kg/ha, od čega se dobija 3—6 kg etarskog ulja.
