Pre stotinak i više godina, svinjarstvo je velikim delom počivalo na korišćenju šumskih plodova kao energetske hrane, pre svega hrastovog i bukovog žira, a reč „žirenje“ je predstavljala dobro poznat sinonim za ovakav način ishrane svinja. Danas je o ovakvom načinu ishrane svinja ostalo uglavnom samo sećanje, ali nije na odmet da se podsetimo o hranljivoj vrednosti nekih šumskih plodova, koji nam ponekada leže na dohvat ruke. Osim toga, u slučaju nepredviđenih situacija, ovakvi plodovi mogu biti dobro rešenje za prevazilaženje oskudice u hrani.
Bukov žir je plod bukve (Fagus silvatica) koja je najrasprostranjenije drvo u našim krajevima. Bukov žir je po hranljivoj vrednosti gotovo jednak kukuruzu. Najpogodniji je za ishranu svinja, a koristi se i za preživare (goveda, ovce, koze). Međutim, bukov žir sadrži alkaloid fagin koji je veoma jak otrov za konje, magarce i mazge, te se za ove vrste ne sme koristiti jer dovodi do teških trovanja, pa i smrti. Najbolje je da se bukov žir koristi za tovne svinje, bilo na paši, odnosno na „žirenju“ u šumi, ili u oboru. Pošto svinje, u početku, bukovim žirom povređuju usta, treba ih postepeno navikavati, ukoliko su na paši, dok im u oboru po mogućstvu treba davati zgnječen ili prekrupljen žir. Bukov žir deluje zatvarajuće, a u većim količinama utiče na dobijanje mekane i mazive slanine, ali zato vrlo ukusne. I mast dobijena od ovako hranjenih svinja je gotovo tečna.
Hrastov žir je plod preko 200 vrsta hrasta (Ouercus spp.). Jedan hektar hrastove šume daje i do 4.000 kg žira, što odgovara količini od 1.800 kg ovsa. Po hranljivoj vrednosti je nešto slabiji od bukovog žira, odnosno najsličniji je osrednjem ovsu, ali ima nešto više celuloze, a manje proteina. Koristi se, pre svega, u ishrani svinja, dok se u manjim količinama može davati govedima, ovcama i kozama, pa čak i konjima, naročito ako je svež i prekrupljen. Hrastov žir, 
naročito suv, ima gorak ukus koji deluje odbojno na stoku. Zbog toga se vrši njegovo izluživanje, tako što se žir zgnječi, odstrane se ljuske, a zatim se ostatak potapa u vodu koja se povremeno menja. Kuvanje žira radi odstranjivanja gorkog ukusa nije neophodno, ali se preporučuje za plesniv žir. Naime, sirovi žir sadrži dosta vode, te ako se čuva za zimu i ne osuši dobro, lako se uplesnivi. Hrastov žir još više zatvara nego bukov, te ga treba kombinovati sa hranivima koja deluju laksativno, kao što su mekinje, korenasto – krtolasti plodovi ili melasa. Odrasle svinje mogu da pojedu oko tri kg svežeg, odnosno oko 1,5 kg suvog žira dnevno, uz postepeno navikavanje. Odrasle ovce i koze podnose do 1,5 kg svežeg žira dnevno, a konji i krave do tri kg. Hrastov žir se ne sme davati steonim kravama i suprasnim krmačama pred kraj bremenitosti, niti mladim grlima. Slanina i mast od svinja, i maslac od mleka krava hranjenih uglavnom žirom hrasta, su tvrdi i ne baš najboljeg ukusa.
Kesten je plod divljeg (Aesculus hippocastanum) ili pitomog kestena (Castenea sativa). Pitomi kesten se koristi slično kao i žir, jer ima i sličnu hranljivu vrednost. Divlji kesten ima takođe gorak ukus, pa se pre upotrebe treba lužiti vodom, ili kuvati. Daje se kravama-muzarama, uz postepeno navikavanje, i do pet kg dnevno, a tovnim junadima i do 10 kg. I divlji kesten slično hrastovom žiru deluje zatvarajuće, te ga treba kombinovati sa već navedenim hranivima. Odraslim svinjama, ovcama i kozama može se davati do 0,5 kg kestena dnevno, u smeši sa drugim hranivima. Čak se i konji mogu naviknuti na kesten, mada daleko teže nego druga stoka.
Izvor: S. Đ. Magazin „Selo“, broj 60.
Foto: Pixabay
