Pred našim očima praktično nestaje jedan izuzetno značajan „zanat”, jer u Srbiji sve manje mladih želi da postane mesar. I pored činjenice da je to zanimanje među najtraženijima na tržištu rada, da nudi stabilno zaposlenje i dobru zaradu, u proseku od 80.000 do 120.000 dinara, interesovanje omladine drastično opada. O tome svedoče i podaci sa ovogodišnjih upisa u srednje škole.
U Poljoprivredno-hemijskoj školi u Obrenovcu potvrđuju za „Politiku” da ove godine nije bilo upisa na smer mesar, tako da sada u školi nema tog obrazovnog profila. Razlog je smanjena zainteresovanost đaka.
Požarevačka poljoprivredna škola „Sonja Marinković”, koja postoji više od 130 godina, ovog puta ima dvoje dece od planiranih 14 na profilu za mesare. U Hemijsko-prehrambenoj tehnološkoj školi u Beogradu, prema planu upisa za 2025/2026. školsku godinu, na smeru za mesare upisana su samo četiri đaka, a bilo je mesta za 28 (pet po dualnom sistemu obrazovanja). To su javno dostupni podaci na sajtu „Moja srednja škola” Ministarstva prosvete, što faktički znači da odeljenje ove godine verovatno neće moći da se formira, jer je potrebno najmanje 15 učenika za razred.
Iz Poljoprivredne škole sa domom učenika „PK Beograd” u Krnjači, odakle godinama izlaze najbolji mesari, kažu da je đaka ipak sve manje.
– Bilo je i težih vremena, ali ove godine ipak jeste malo učenika na taj smer upisano, njih osam. Zatečeni smo svi, jer deca imaju toliko šansi za zaposlenje, imali bi i dobra primanja. Radili smo razne kampanje, zovu nas poslodavci i iz Slovenije i Austrije nude pogodnosti za đake, ali džaba, deca neće u mesare – otkriva Dragana Benović, direktorka škole „PK Beograd”.
I pored velike podrške privrede, jer su mesari izuzetno traženi, u Nišu takođe nisu uspeli da uvrste u plan upisa ovaj obrazovni profil, poučeni prošlogodišnjim iskustvom, kada je to odeljenje ukinuto jer se nije javio dovoljan broj kandidata.
– Imamo samo šest učenika na trećoj godini, po ugovoru o dualnom obrazovanju, i to je to. Pokušaćemo putem projekata da ovaj profil učinimo zanimljivijim, jer škola ima akreditaciju i možemo učenicima da obezbedimo stručnu praksu u inostranstvu, pa to možda nekom bude zanimljivo, modernizovali smo i školsku radionicu, atraktivniji su predmeti na smeru… – otkriva Tanja Mikić, direktorka Prehrambeno-hemijske škole u Nišu.
Ni ove, a ni prethodne godine, u Poljoprivrednoj školi sa domom učenika „Ljubo Mićić” iz Požege nema smera za mesare, jer nema kandidata, a ove godine je izašla poslednja generacija mesara iz njihovih klupa. Kako ističe Kojo Bošković, direktor škole u Požegi, mesara trenutno nema u školi, a nema ni zainteresovanih.
– To su do sada bile male grupe đaka od nekoliko njih, a zanimanje je deficitarno svakako. Svi u Požegi traže mesare, nema ko da radi, a situacija je takva u celoj Srbiji. Kao škola smo učinili sve, davali smo dom besplatno, praksu kod nas i u mesarama i klanicama, ali ništa nije urodilo plodom – kaže Bošković.
Kako privući decu da se opredele za taj obrazovni smer koji je tržištu rada preko potreban?
– Treba najpre privoleti njihove roditelje… Ipak, jednog dana neko će morati da radi kao mesar – smatra Dejan Milunović, direktor Poljoprivredno-veterinarske škole „Svilajnac”, u koju se ove godine upisalo upola manje đaka od predviđenog broja, njih sedam.
– Oni će biti u mešovitom odeljenju, ali broj đaka jeste mali. To zanimanje nikada nije privlačilo mlade. Razlozi su brojni jer posao nije lak, a klinci traže što bržu zaradu, mada je dobro plaćeno – dodaje on.
Da deficitarna zanimanja ostaju i dalje deficitarna, poručuju i iz Foruma srednjih stručnih škola „Beograd”.
– Takvih obrazovnih profila je sve manje. Nije samo problem sa malim brojem zainteresovanih kandidata za mesare, nego su u manjku i kandidati za zidare, tesare, armirače, obućare… Ako tri godine zaredom nema kandidata za upis, to zanimanje se gasi. Recimo, u Hemijskoj školi u Beogradu je upisano tek nekoliko đaka. Kad ima tako malo upisanih, onda ti đaci mogu da se preusmere na srodni smer, uz saglasnost roditelja – navodi Milorad Antić, predsednik foruma.
Takav učenik državu godišnje košta oko 1.300 evra, dodaje on, pa stoga treba što pre nešto učiniti da se situacija popravi. Jer nije na gubitku samo država, već je to sve problem i za profesore i krajnje korisnike.
– Jedini način je da se marketinški dobro približi to zanimanje mladima, kao i njihovim roditeljima. Morate imati i dodatni stimulans za celu tu priču, a pod tim mislim mnogo veće stipendije, pa tako na primer treba uvećati sredstva za radnu praksu, za prvu godinu. Trenutno ona vredi oko 5.000 dinara. Potrebni su i dobri koordinatori i majstori koji će prihvatiti te formirane đake da ih dodatno nauče zanatu po završetku školske godine – objašnjava Antić.
Izvor: Politika
Foto: Madie Hamilton on Unsplash; Amy Vann on Unsplash; fxquadro on Freepik; Pixabay