Sektor šećera u svetu ulazi u fazu viškova proizvodnje, što direktno utiče na pad cena i stabilnost industrije. Najveći proizvođači poput Brazil i India povećavaju proizvodnju zahvaljujući povoljnim klimatskim uslovima i nižim troškovima. Posebno se ističe oporavak Indije, koja se vraća na tržište sa značajnim izvoznim količinama.
Piše: B. Gulan
Takvi globalni trendovi stvaraju višak ponude i pritisak na cene, koje su već pale na oko 350 evra po toni, što je ispod nivoa održivosti. U Evropi se ovaj problem dodatno produbljuje zbog liberalizacije tržišta i ukidanja kvota, kao i uvoza jeftinijeg šećera od trske.
Rezultat je drastičan pad broja šećerana u Evropskoj uniji – sa 257 početkom 2000-ih na svega 96 u 2020. godini. Industrija se konsoliduje, a opstaju uglavnom veliki sistemi.
Na prostoru bivše Jugoslavije proces gašenja šećerana traje decenijama. Nekada su u Srbiji radile 14 šećerane, u Hrvatskoj četiri, u Bosni i Hercegovini dve, a u Sloveniji jedna. Danas je taj broj sveden na svega nekoliko aktivnih pogona.
U Hrvatskoj su ugašene šećerane u Osijeku i Virovitici, dok je proizvodnja opstala samo u Županji, nakon restrukturiranja industrije i objedinjavanja u jedinstveni sistem. Gašenje pogona posledica je nepovoljnih tržišnih uslova, rasta troškova i konkurencije iz uvoza.
U Bosni i Hercegovini situacija je još složenija. Fabrika šećera u Bijeljini, nekada jedan od najvećih prehrambenih kapaciteta, već godinama je u stečaju i bezuspešno se pokušava prodati. Istovremeno, rafinerija u Brčkom ostaje jedini značajniji segment industrije šećera.
Slovenija je bez proizvodnje šećera ostala još 2006. godine, gašenjem fabrike u Ormožu, čime je ovaj sektor potpuno nestao iz te zemlje.
U Srbiji je proces tranzicije bio jednako dramatičan. Od 14 šećerana koje su radile pre tri decenije, danas su u funkciji samo tri proizvodna centra. Proizvodnja se odvija kroz kapacitete kompanija Sunoko i „Hellenic Sugar“, u pogonima u Vrbasu, Pećincima i Crvenki.
Nekadašnja proizvodnja od oko 400.000 tona šećera godišnje značajno je smanjena, a danas iznosi oko 200.000 tona. Ipak, Srbija i dalje uspeva da pokrije sopstvene potrebe i zadrži potencijal izvoza.
Na poljima Srbije počela je setva šećerne repe, čime je zvanično otvorena prolećna setva koja će obuhvatiti između 2,3 i 2,5 miliona hektara. Nakon repe, tokom aprila sledi setva kukuruza, a zatim soje i suncokreta.
Ove godine šećerna repa bi trebalo da bude zasejana na oko 30.000 do 32.000 hektara. Proizvođači u setvu ulaze uz podršku prerađivača kroz obezbeđen repromaterijal i finansijske avanse, a očekivana otkupna cena iznosi oko 45 evra po toni.
Iskustva iz prethodne godine pokazuju da je repa u pojedinim slučajevima bila isplativija od drugih kultura, sa prinosima od oko 50 tona po hektaru, uprkos nepovoljnim vremenskim uslovima.
Kompanija Sunoko ostaje ključni nosilac proizvodnje šećera u Srbiji. Sa pogonima u Vrbasu i Pećincima i preradom do 1,5 miliona tona repe godišnje, ova kompanija proizvodi više od 200.000 tona šećera.
Plan za 2026. godinu podrazumeva setvu na oko 30.000 hektara, uz podršku proizvođačima kroz seme, pesticide, đubrivo i avanse od 300 evra po hektaru. Procene su da će ovogodišnja proizvodnja obezbediti stabilno snabdevanje domaćeg tržišta, uz mogućnost izvoza.
Generalni direktor kompanije, Slobodan Košutić, ističe da su vremenski uslovi početkom godine pogodovali obnovi vlage u zemljištu, što predstavlja dobru osnovu za novu sezonu. On naglašava da su stabilni prinosi ostvareni tamo gde je primenjena puna agrotehnika, čak i u izazovnim klimatskim uslovima.
Proizvodnja šećerne repe u Srbiji sve više zavisi od vremenskih prilika. Suše i ekstremne temperature u prethodnim godinama dovele su do značajnog pada prinosa, a štete su u pojedinim slučajevima prelazile 50 odsto.
Agroekonomski analitičar Milan Prostran upozorava da su svi prolećni usevi pogođeni klimatskim ekstremima, posebno kukuruz i soja, ali da ni šećerna repa nije izuzetak. On ističe da je reč o berzanskom proizvodu čija cena zavisi od globalnih kretanja, ali i domaće tražnje, pre svega od strane prehrambene industrije.
Poljoprivrednici upozoravaju na sve veće rizike proizvodnje. Zbog visokih troškova repromaterijala i neizvesnih prinosa, deo proizvođača odustaje od šećerne repe.
Primeri sa terena pokazuju ozbiljne gubitke. Pojedini proizvođači navode da su zbog suše prinosi više nego prepolovljeni, dok su finansijski rezultati negativni. U nekim sredinama površine pod repom smanjene su na minimum, jer proizvođači ne vide ekonomsku računicu.
Poseban problem predstavlja nedostatak sistema za navodnjavanje, čija je izgradnja preskupa za većinu gazdinstava. Bez dugoročnih kredita i podrške države, ulaganja u ovu oblast ostaju ograničena.
Iako Srbija i dalje uspeva da obezbedi dovoljno šećera za domaće potrebe, budućnost sektora ostaje neizvesna. Globalni viškovi, pad cena, klimatski izazovi i smanjenje interesovanja proizvođača ukazuju na potrebu za ozbiljnim prilagođavanjem.
Ključno pitanje ostaje da li će domaća proizvodnja uspeti da ostane konkurentna u uslovima sve jače globalne konkurencije. Bez dodatnih ulaganja, modernizacije i sistemske podrške, sektor šećerne repe mogao bi nastaviti trend smanjenja, uprkos svom strateškom značaju za agrar i prehrambenu industriju.
Izvor: Agrosmart
Foto: Envato