Sve više naučnih istraživanja ukazuje na to da hranljiva vrednost voća, povrća i žitarica opada već decenijama, što izaziva zabrinutost stručnjaka širom sveta. Jedno od mogućih rešenja mogla bi biti regenerativna poljoprivreda – način proizvodnje koji stavlja akcenat na obnovu zdravlja zemljišta, povećanje biodiverziteta i očuvanje prirodnih ekosistema.
Podaci američkog Ministarstva poljoprivrede pokazali su još krajem devedesetih godina 20. veka da je sadržaj vitamina C u limunu za nešto više od dve decenije opao za gotovo trećinu, dok je količina kalcijuma u šargarepi smanjena za više od 25 odsto. Slični trendovi zabeleženi su i kod banana, u kojima je sadržaj vitamina A značajno opao, kao i kod pšenice, čiji je sadržaj pojedinih minerala danas između 20 i 30 odsto niži nego šezdesetih godina prošlog veka.
Naučnici smatraju da postoji više razloga za ovakav trend. Među njima su selekcija sorti koje daju veće prinose i brže rastu, ali i povećana koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi, zbog koje biljke stvaraju više ugljenih hidrata, dok se sadržaj pojedinih vitamina i minerala smanjuje.
Istraživači sa Univerziteta u Linkolnu ispitivali su da li regenerativna poljoprivreda može doprineti povećanju nutritivne vrednosti hrane. Rezultati njihovog istraživanja pokazali su da je kelj proizveden na regenerativnim gazdinstvima sadržao višestruko više gvožđa nego onaj iz konvencionalne proizvodnje, dok je sadržaj selena u sušenom grašku bio i do osam puta veći. U pojedinim uzorcima šargarepe zabeležen je i znatno viši nivo folata, vitamina važnog za stvaranje crvenih krvnih zrnaca.
Regenerativna poljoprivreda podrazumeva primenu pokrovnih useva, ispašu stoke, minimalnu obradu zemljišta, kao i smanjenu ili potpuno izostavljenu upotrebu pesticida. Cilj ovakvog pristupa je obnova zemljišta i mikroorganizama koji omogućavaju biljkama efikasnije usvajanje hranljivih materija iz tla.
Američki geolog i autor knjige „What Your Food Ate“, dr Dejvid Montgomeri, smatra da je upravo narušavanje zemljišnog ekosistema usled intenzivne obrade i prekomerne upotrebe hemijskih sredstava jedan od glavnih razloga za pad kvaliteta hrane. Prema njegovim rečima, obnavljanjem biološke aktivnosti zemljišta moguće je poboljšati i nutritivni sastav poljoprivrednih proizvoda.
Slične rezultate pokazala su i pojedina istraživanja u Evropi. Analiza Univerziteta u Njukaslu iz 2015. godine utvrdila je da organski proizvedeno voće, povrće i žitarice u proseku sadrže više antioksidanasa od proizvoda iz konvencionalne proizvodnje. Višegodišnja istraživanja Instituta Bionutrient takođe su pokazala da postoji jasna veza između biološke aktivnosti zemljišta i nutritivne vrednosti useva.
Ipak, nisu svi naučnici saglasni sa ovim zaključcima. Pojedine analize britanskih, francuskih i američkih istraživača pokazale su da razlike u sadržaju hranljivih materija između različitih sistema proizvodnje postoje, ali da nisu uvek dovoljno velike ili dosledne da bi se mogli izvući konačni zaključci.
Regenerativna poljoprivreda ima i svoje kritičare. Ovakav način proizvodnje često zahteva više ljudskog rada i manje se oslanja na mehanizaciju i agrohemiju, zbog čega može biti skuplji. Stručnjaci upozoravaju i na mogućnost tzv. „zelenog marketinga“, odnosno preteranog isticanja koristi proizvoda proizvedenih regenerativnim metodama bez dovoljno naučnih dokaza.
Bez obzira na različita mišljenja, sve je više stručnjaka koji smatraju da je obnova zdravlja zemljišta jedan od ključnih koraka ka održivijoj poljoprivredi. Osim što može doprineti očuvanju biodiverziteta i otpornosti proizvodnje na klimatske promene, regenerativna poljoprivreda mogla bi da igra važnu ulogu i u poboljšanju kvaliteta hrane koju svakodnevno konzumiramo.
Foto: ChatGPT/AgroTV