Dok se u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje uzgaji oko 270 miliona ćuraka, a ćureće meso predstavlja veliki i razvijen tržišni sektor, u Srbiji je uzgoj ćuraka gotovo nestao iz ozbiljnije živinarske proizvodnje. Potrošnja je mala, velikih farmi gotovo da nema, a ćurke se sve ređe mogu videti i u dvorištima seoskih domaćinstava.
Ipak, upravo bi ekstenzivan i poluintenzivan uzgoj na manjim gazdinstvima mogao da predstavlja prostor za razvoj ove proizvodnje.
Razlika između američkog i srpskog tržišta posebno je vidljiva u potrošnji. Prosečan Amerikanac godišnje pojede oko deset kilograma ćurećeg mesa, dok se u Srbiji potrošnja procenjuje na oko jedan do dva kilograma po stanovniku.
U Sjedinjenim Američkim Državama ćuretina je posebno povezana sa velikim praznicima. Za Dan zahvalnosti, Božić i Novu godinu potroši se oko 80 miliona ćurki, dok se tokom godine proizvede oko 270 miliona.
U Srbiji je situacija potpuno drugačija. Iako je uzgoj ćuraka nekada bio mnogo zastupljeniji, danas se one retko gaje čak i za potrebe domaćinstva.
Zašto nema većih farmi ćuraka?
Jedan od osnovnih razloga je nedovoljna potrošnja, a samim tim i slabo razvijeno tržište.
– Više je razloga u pitanju. Potrošnja ćurećeg mesa po glavi stanovnika iznosi samo kilogram i po za godinu dana, pa klaničari i tržište nisu zainteresovani za otkup i narudžbine od potencijalnih većih odgajivača. Potrošači nemaju naviku, a ni dovoljno novca da kupuju celu ćurku koja uređena teži više od deset kilograma, a postojeće živinske klanice izbegavaju konfekcioniranje obrađenog trupa ćurke – navodi Mile Davidović, vlasnik farme ćuraka u Svrljigu.
Zbog toga u Srbiji postoji tek nekoliko farmi koje se bave intenzivnim tovom ćuraka, uglavnom manjeg kapaciteta.
Prilika za mala gazdinstva
Iako za intenzivan farmski uzgoj nema dovoljno razvijenog tržišta, poslednjih godina postoji interesovanje za ekstenzivan i poluintenzivan uzgoj ćuraka na okućnicama.
Posebno su traženi tovni hibridi belog perja, koji brzo napreduju i za šest do sedam meseci mogu da dostignu 20 do 30 kilograma žive mase.
Farmer i veterinar Slobodan Ilić kaže da se njegova farma, upravo zbog specifičnosti domaćeg tržišta, ne bavi završnim tovom, već odgojem ćurića do nekoliko nedelja starosti.
Ćurići se potom najčešće prodaju u grupama od 20 do 50 komada manjim odgajivačima, koji ih dalje tove prvenstveno za potrebe svojih porodica, dok višak mesa prodaju komšijama i poznanicima.
Nabavka nešto starijih ćurića ima i dodatnu prednost, jer se na taj način smanjuje rizik od većih uginuća karakterističnih za najraniju fazu odgoja.
Vraća se interesovanje za domaće rase
Pored tovnih hibrida, postoji i interesovanje za domaće autohtone rase, kao i za američku bronzanu ćurku.
Među domaćim rasama izdvaja se dobrička ćurka. Domaće ćurke su otpornije na različite uslove smeštaja i bolesti, pa mogu da se gaje ekstenzivno, u postojećim objektima, dvorištima i jednostavnijim volijerama.
Takav način uzgoja može biti ekonomičan ukoliko životinje imaju pristup dvorištu ili pašnjaku, gde deo hrane mogu same da pronađu – od zelenila do insekata.
Ćurke se mogu gajiti i zbog proizvodnje jaja. Za reprodukciju se na deset ćurki ostavlja jedan ćuran. Domaći ćurani mogu da dostignu oko deset kilograma, dok ženke imaju približno šest do sedam kilograma.
Nekada je Jagodina bila centar trgovine ćurkama
Koliko je uzgoj ćuraka nekada bio značajan u Srbiji pokazuje i podatak koji se navodi u hronikama stare Jagodine.
Početkom prošlog veka trgovina ćurkama bila je toliko razvijena da se navodi kako je cena ćurećeg mesa iz Jagodine određivala cenu ćuretine na Londonskoj berzi.
Danas je slika potpuno drugačija.
Ćuretina učestvuje sa relativno malim udelom u domaćoj proizvodnji živinskog mesa, iako je reč o mesu bogatom proteinima i sa relativno malo masti.
Više hrane, ali i mogućnost korišćenja pašnjaka
Uzgoj ćuraka nije bez izazova. Ćurići su veoma osetljivi tokom prvih nedelja života, dok kasnije postaju znatno otporniji.
Tovne ćurke imaju i veću potrošnju hrane u odnosu na piliće. Za kilogram prirasta potrebno im je približno četiri do pet kilograma koncentrata, dok je kod tovnih pilića potrebno oko dva do 2,5 kilograma.
Sa druge strane, ćurke mogu bolje da koriste hranu sa većim sadržajem celuloze i pogodne su za držanje na pašnjacima. Na manjim gazdinstvima to može da smanji troškove ishrane, posebno kada životinje deo potreba mogu da zadovolje same.
Ima li prostora za veći biznis?
Mala potrošnja, nedostatak organizovanog otkupa i slaba zainteresovanost klanica trenutno su među najvećim preprekama ozbiljnijem razvoju ćurkarstva u Srbiji.
Ipak, za mala gazdinstva postoji drugačija mogućnost. Ekstenzivan uzgoj, prodaja direktno kupcima i interesovanje za kvalitetnije meso mogli bi da otvore prostor za razvoj nišne proizvodnje.
Prednost je i u tome što ćurke mogu da se gaje na okućnicama, livadama i pašnjacima, bez ulaganja koja su karakteristična za velike industrijske farme.
Od nekada razvijene tradicije gajenja ćuraka Srbija je tako stigla do proizvodnje koja je danas gotovo nišna. Ipak, potencijal za njen oporavak postoji upravo tamo gde veliki sistemi nisu uspeli da pronađu dovoljno prostora – na malim gazdinstvima i kod proizvođača koji mogu da ponude meso direktno potrošačima.
Da li će ćurka ponovo postati uobičajen stanovnik domaćih dvorišta zavisiće, pre svega, od toga da li će se pojaviti dovoljno kupaca spremnih da za kvalitet domaćeg mesa plate odgovarajuću cenu.
Izvor: B. Gulan/Agrosmart
Foto: Pexels, Freepik, Pixabay