Bude i loših godina u Podgorini, ali poznati voćarski kraj sa milion stabala šljive retko kad izda. Ako je cena sirove šljive niska, do zarade se dolazi sušenjem ove ’kraljice voća’.
Radišu Mirića iz Lopatnja kod Osečine upravo zbog toga ne brine cena sirove šljive jer unapred zna da će ceo rod sa tri hektara pod voćem završiti u sušari, piše „Blic“.
– Činjenica je da sa voćem ume da bude problem na tržištu jer nema zagarantovane cene i otkupa, zato sušenje ima svoje prednosti. Tada ne mora da se žuri sa prodajom. Godinama sušim šljivu i onda prodajem – priča Mirić.
Tako rade mnogi u Podgorini. Polovina godišnje proizvodnje suve šljive u Srbiji, oko 3.000 tona, proizvede se ovde. Trećina srpske proizvodnje završi na stranom tržištu. Prema podacima Zavoda za statistiku, kupci ovog tradicionalnog srpskog proizvoda su iz Hrvatske, ali i Turske, Holandije, Nemačke, Češke, Rusije… Od izvoza suve šljive u 2013. godini Srbija je prihodovala više od 2 mil evra. U Osečini ima 160 mini-sušara i 27 industrijskih tunela za sušenje šljive.
Kada od roda zemlja „poplavi”, a otkupna cena bude niska, sva količina završi na lesinama u sušari.
– Otkupna cena šljive na početku sezone bila je niža nego prošle godine, tako da smo sve osušili. Cena suve šljive je oko evro sa košticom, dok je bez koštice duplo skuplja. Jednom sam, kada je šljiva bila 10 dinara, osušio i prodao po evro i po. Kupovao sam od drugih proizvođača i sušio. Sušaru smo kupili pre 25 godina. Tada je bilo veliko ulaganje jer je kapaciteta 1.000 kilograma i košta 14.000 evra, ali sušenje može da se počne u znatno manjima sušarama koje ne zahtevaju hale, već mogu da stanu i pod neku nadstrešnicu ili manju prostoriju – priča iskusni podgorski proizvođač.
Kako objašnjava, prošle godine je najviše zaradio od sušenja stare sorte kruške takiše.
– Sušio sam kruške i prodavao ih po ceni suve šljive. To je dobra zarada jer to voće može jeftino da se kupi, a ja imam svoje – objašnjava Mirić.
Pojedini su se okušali u proizvodnji čokoladirane šljive. Početno ulaganje sa novim mašinama bilo je oko 12.000 EUR, ali je biznis unosniji, naročito ako se izvozi.
Za jedan kilogram suve šljive potrebno je četiri kilograma sirove. Od pratećih troškova tu su energenti i radna snaga.
– Ako je sirova šljiva 12 dinara, kao ove godine, a suva deset puta skuplja, logično je da se isplati. U kilogram suve staje četiri kilograma sirove šljive, a to je negde oko 50 dinara. Od jednog vagona (tona) ja dobijem 300 kilograma i potrošim kubik drva tokom danonoćnog sušenja. Tako da može duplo više da se zaradi, ako se ne računa radna snaga – kaže Radiša Mirić napominjući da je zarada višestruka ako se suši šljiva bez koštica.
Početno ulaganje sa novim mašinama kreće se od 6.000 do 8.000 evra, u zavisnosti od kapaciteta i načina obrade – da li se suši šljiva sa košticom ili bez nje. Sušara kapaciteta 600 kilograma košta 6.000 evra, kazan za kuvanje šljiva i izbijačica koštica može da se nabavi za 2.000 evra. Polovna oprema može da se kupi i za 5.000 evra. U ovakvim sušarama mogu da se suše jabuke, smokve, aronija, kajsija i dugo voće.
Za sektor prerade voća i povrća obezbeđena je i podršaka kroz nacionalne mere, a poljoprivrendim proizvođačima su na raspolaganju i IPARD fondovi.
Proizvođači voća koji imaju više od dva hektara pod jagodičastim voćem ili preko pet pod ostalim voćem, kao i proizvođači koji imaju više od pola hektara pod plasteničkom proizvodnjom povrća ili više od tri hektara pod proizvodnjom povrća na otvorenom mogu da apliciraju za sredstva iz IPARD-a.
Oni koji imaju manje površine mogu da apliciraju za sredstva iz nacionalnih mera. Najviši ukupan iznos podsticaja je 3,5 miliona dinara, a mogu konkurisati za nabavku opreme za proizvodnju vina, rakija i drugih alkoholnih pića, kao i opreme za degustacione sale, održavanje, nabavku laboratorijske opreme i dela prerađivačkog pogona.
Izvor: Blic, eKapija
Foto: Pixabay