Od brojnih poslastica, preko sirupa za kašlj, pa sve do gelova za tuširanje i mirišljavih sveća, vanila je uvek, u nekom obliku, prisutna u našim domovima.
Ova začinska biljka poreklom iz Meksika dobija se od posebne vrste orhideja, a ime joj dolazi od španske reči „vainilla“ – mala mahuna.
Za početak upotrebe vanile najzaslužnije je pleme Totonako Indijanaca kod kojih je bila sveta biljka. Doktor Francisko Hernandez, apotekar španskog kralja Karlosa II, dokumentovao je nekoliko načina na koji su je koristili. Između ostalog, napisao je i da se vanilin cvet uplitao u venac koji je nošen oko vrata kao amajlija koja štiti od raznih bolesti. Vanilino seme bilo je protivotrov kod ujeda insekata, a pomešana sa čokoladom lečila je nadimanje. Korišćena je i za ublažavanje disajnih problema, kašlja, stomačnih bolesti, čak i kao tretman kod sifilisa. Evropljani, a kasnije i doseljenici u Ameriku, smatrali su vanilu stimulansom, ali su je, sa druge strane, koristili i za smirivanje histerije i nervoze.
Totonaci su našli mesto za vanilu i u njihovoj mitologiji – tropska orhideja, od koje se dobija, nastala je kad je princeza Ksanat, kojoj je otac zabranio da se uda za običnog čoveka, pobegla u šumu sa svojim ljubavnikom. Na žalost, mladi par je otkriven i zarobljen, a potom bio kažnjen odrubljivanjem glava. Na mestu gde je njihova krv dotakla zemlju, izrasla je puzavica tropske orhideje. Kad su u 15. veku Asteci, koji su naseljavali centralne visoravni današnjeg Meksika, pokorili pleme Totonaka, njih je, s druge strane osvojila vanila. I dok su druga osvojena plemena Astecima plaćali u zlatu i kukuruzu, pleme Totonako namete je izmirivalo vanilom.
Dolaskom Španaca, Asteci su pored svog carstva izgubili i vanilu koja je tako stigla u Stari svet. U početku se koristila u kombinaciji sa kakaom za dobijanje pića koje je bilo dostupno samo imućnim slojevima stanovništva, i tek je 1602. Hju Morgan, apotekar kraljice Elizabete I, predložio da se aroma vanile koristi sama.
Sve do sredine 19. veka Meksiko je bio vodeća zemlja u proizvodnji vanile, a njihov monopol razbijen je oko 1819. godine kad su Francuzi vanilu preneli u svoju koloniju, ostrvo Reinion u blizini Madagaskara, i na Mauricijus, sa namerom da organizuju proizvodnju sve traženijih crnih mahuna. Shvativši veliki potencijal koji se krije u vanili, Francuzi se osnovali ogromne plantaže na Madagaskaru i Reinionu, gde su porasle velike i lepe biljke, ali bez mirišljavih plodova, zbog kojih je ova biljaka toliko tražena.
Svi su razbijali glavu dok misteriju nije 1937. godine razrešio belgijski botaničar Šarl Fransoa Antoan Moren. Naime, porodica orhideja, kojoj vanila pripada, ima specifičan oblik cveta pa je prilikom oprašivanja simbioza sa životinjama, najčešće leptirima ili malim pticama, neophodna za uspešan rezultat. Tada je postalo jasno da će čovek morati da se umeša u ljubavni život biljaka.
Rano ujutro, oštrim vrhom bambusovog štapića polenov prah se premešta na dobro sakrivene stigme. Ovaj metod u nešto izmenjenom obliku, primenjuje se i danas. Dobro uvežban radnik na plantaži uspe da usreći oko hiljadu cvetova za jedno jutro. Kad se ta akcija uspešno izvede, nastaju mahune koje kada se sakupljaju, još uvek, nemaju nikakav miris. Prepoznatljiva aroma nastaje tek posle mukotrpnog procesa fermentacije tokom kojeg se šipke vanile naizmenično kvase i suše. Posebno se cene oni retki primerci koji su veći od 25 centimetara. Dugi proces sazrevanja, koji traje od četiri do devet meseci, utiče na visoku cenu i dragocenost vanile. Tokom tog perioda, plodovi se čuvaju kao male bebe, sunčaju se preko dana, a noću se uvijaju u vunenu tkaninu kako bi postali što slađi. Da bi se zaštitile od ilegalne berbe i prodaje, neke plantaže praktikuju da pre berbe na plodovima urežu svoje inicijale.
Mala pomoć koja je vanili neophodna, usluga je koju ova biljka ljudima vraća istom merom. Njen miris se oduvek smatrao moćnim afrodizijakom, koji je u početku bio rezervisan samo za probirljive noseve vladara. Uživanje u njemu predstavljalo je statusni simbol i posebnu čast u kojoj su uživali samo privilegovani gosti. Sa razvojem parfimerske industrije, slatki, zavodljivi miris osvojio je milione obožavalaca širom sveta.
Danas se vanila gaji u pet oblasti u svetu, a svaka nosi svoje specifičnosti. Madagaskar je najveći proizvođač, poznat po, takozvanoj, burbon vanili, koju karakteriše kremasta, sladunjava i blaga aroma. Zajedno sa Indonezijom podmiruje 90 odsto svetske potrošnje. Zemlja porekla, Meksiko, sada je zanemarljliv proizvođač, a semenke sa ovog područja imaju kremast, blag i sladak ukus, dok aroma vanile sa Tahitija ima više voćnu notu. Mahune se sve više gaje u južnim indijskim provincijama, u kojima su danas jedan od najviše gajenih useva.
Foto: Pixabay, Free Images