Aronija – stara voćka za novo doba

7

Nepravedno zapostavljena i nedovoljno poznata kod nas, aronija je u poslednje vreme ponovo dospela u žižu javnosti, na žalost uglavnom zbog porasta kancerogenih oboljenja.

Oni koji su morali da prolaze teške i iscrpljujuće tretmane zračenja i hemioterapije, počeli su da konzumiraju aroniju koja se pokazala kao izuzetan saveznik i pomagač u tom procesu.

Ova biljka pruža brojne zdravstvene benefite, pa je prava šteta što je toliko dugo bila gotovo potpuno zaboravljena. Iz tih razloga sve je više tražena na tržištu, pogotovo ona koja se organski uzgaja i prerađuje. Aronija je zanimljiva i privredno značajna voćna vrsta za gajenje. U Evropu je stigla iz istočnog dela Severne Amerike.

Kao hranu i lek, prvi su počeli da je upotrebljavaju starosedeoci Idijanci, a kasnije i doseljenici koji su prepoznali njene mnogobrojne zdravstvene dobrobiti.

Severnoamerički Indijanci koristili su ceo žbun: koren su stavljali na rane da zaustave krvarenje, za lečenje dijareje i temperature su kuvali čaj, a bobice su služile i za konzervisanje mesa i druge hrane tokom zime.

Početkom 20. veka čuveni ruski biolog Ivan Mičurin ukrštao je aroniju sa oskorušom i mušmulom. Od 1946. godine postaje priznata kao voćna vrsta u tadašnjem SSSR-u, gde počinju sa sadnjom većih razmera. Ruski naučnici su uvrstili aroniju u lekovite biljke zbog preventivnog i lekovitog delovanja zrelih plodova. Zbog svoje otpornosti na mraz, aronija se raširila i u Moldaviji, Ukrajini, Belorusiji, Finskoj i Švedskoj.

U početku su je uzgajali zbog dekorativnosti, pa je tako čak početkom sedamdesetih aronija odlikovana nagradom Kraljevskog vrtlarskog udruženja. Danas je dobro poznata i priznata voćna vrsta i u Kanadi, a plantažno se gaji u Češkoj, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Kod nas je ima na malim površinama, što je šteta, jer nije zahtevna za uzgajanje.

Ova višegodišnja drvenasta biljka pripada rodu Sorbus iz familije Rosaceae, raste u visinu od jednog do tri metra, u zavisnosti od uslova i više. Može se oblikovati orezivanjem. Uspeva na svim tipovima zemljišta i podnosi veoma niske temperature.

Ne traži posebnu negu, a obzirom da je mali broj bolesti i štetočina koje je napadaju, može da se gaji i bez upotrebe pesticida. Listovi su jajastog oblika, tamnozeleni i kožnati, čija dužina iznosi 8 cm, a širina 5 cm. Posebno su lepi u jesen kada dobijaju izrazito crvenu boju. Biljka cveta polovinom maja meseca.

Cvetovi traju samo nedelju dana, ali spadaju u najlepše cvetove grmolikih biljaka. Samooplodna je voćna vrsta. Plod je bobica. Zreo plod je tamnocrvene boje koja prelazi u crnu. Prosečna masa bobice iznosi 1 – 1,5 gr veličine do 1 cm. Sadrži 4 – 8 veoma sitnih semenki.

Plod sazreva u drugoj polovini avgusta. Biljka ostvaruje prinos od 10 – 15 kg po jednom grmu, a njena puna produktivnost traje 20 godina. Berba aronije se vrši ručno, a na većim plantažanim zasadima moguća je mehanizovana berba.

Foto: Pixabay


reklama