Jedna od, možemo slobodno tako da kažemo, najpopularnijih lekovitih biljaka u našim krajevima jeste beli slez (Althaea officinalis) od kojeg se koriste list, cvet i koren.
Beli slez je biljka kontinentalne i izmenjeno kontinentalne klime. Naročito se uspešno razvija u umereno vlažnoj i toploj klimi. Nije osetljiv na niske temperature u toku zime. Bez oštećenja može da podnese i do +30 stepeni. Najbolje uspeva u krajevima gde godišnje padne preko 600 mm vodenog taloga. Ne daje dobre prinose na velikim nadmorskim visinama. U našoj zemlji najviše mu odgovaraju uslovi u Vojvodini, odnosno na rečnim ostrvima i ritovima naših većih reka, kao i u uslovima vlažnih livada.
Za gajenje belog sleza pravilan izbor zemljišta je osnov za uspešnu proizvodnju. Najveće prinose daje na svežim aluvijalnim nanosima, lakim ritskim crnicama i svim ostalim tipovima zemljišta koja imaju povoljnu fizičku strukturu. Beli slez se ne sme gajiti na smonicama i ostalim tipovima teških zemljišta. Na jako bogatim zemljištima daje rekordne prinose, ali se ovakva zemljišta izbegavaju jer se obično koriste za neku ratarsku kulturu. Za gajenje belog sleza obično se biraju parcele koje su periodično plavljene. Beli slez može bez oštećenja da provede pod vodom 20-30 dana. Čim se voda povuče, nastavlja normalno da se razvija.
Gajenje belog sleza
Na jednom mestu beli slez ostaje jednu, a najviše dve godine. Monokulturu, odnosno uzastopno gajenje kroz duži vremenski period na jednom istom zemljištu, beli slez ne podnosi. Osim što se ovim načinom gajenja zemljište jednostrano iscrpljuje, postoji i mogućnost za pojavu mnoštva biljnih bolesti i štetočina koje mogu da onemoguće dalje gajenje ove biljke.
Plodored za beli slez trebalo bi podesiti tako da se na isto zemljište vrati tek posle četiri, pet godina. Kao dobar predusev mogu biti okopavine ili strna žita. Ipak, potrebno je povesti računa o tome da prethodna kultura ostavi iza sebe čisto i rasteresito zemljište. Podizanje zasada belog sleza najbolje je posle đubrenih okopavina.
Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti obradi zemljišta. S obzirom na to da beli slez ima jak i razgranat koren, koji duboko prodire u zemlju, osnovni cilj pravilne obrade je stvoriti dubok i moćan oranični sloj u kojem će se biljke neometano razvijati. Obrađivanjem zemljišta se, pored stvaranja dubokog oraničnog sloja, uništavaju i korovske biljke.
Zemljište za beli slez trebalo bi obavezno orati u jesen, i to što ranije. Dubina oranja zavisi od tipa zemljišta, ali ne bi trebalo da je manja od 30-40 cm. Ukoliko se beli slez sadi u jesen odmah posle oranja, parcela se kultivira i drlja. Ako se sadnja obavlja u proleće, onda se poorana parcela ostavlja da prezimi u otvorenim brazdama, a u rano proleće pristupa se površinskoj obradi zemljišta.
Razmnožavanje belog sleza
Postoji više načina razmnožavanja, ali, u praksi se najviše primenjuje:
1. setva semena na proizvodne parcele
2. proizvodnja rasada u hladnim lejama, a zatim rasađivanje rasada na stalno mesto
Razmnožavanje direktnom setvom je najbolji i najekonomičniji način. Seje se krajem jeseni (krajem novembra i početkom decembra) kad više ne postoji mogućnost da posejano seme isklija. Ako se taj rok propusti, onda se setva može obaviti i krajem februara. Bilo da se radi o jesenjoj ili prolećnoj setvi, parcela mora da je dobro pripremljena, a zemlja usitnjena. Seje se sejačicom na međurednom rastojanju od 50 cm.
Pre setve seme se pomeša sa dobro zgorelim i sitnim stajnjakom ili peskom radi ravnomernijeg i boljeg rasturanja. Seje se plitko, 1-2 cm jer je seme sitno, a i ranije će nići ako je plitko posejano. Za setvu jednog hektara potrebno je 6-8 kg semena, pod uslovom da ima dobru klijavost. Seme sporo klija. Za četiri nedelje niče tek 50-60% posejanog semena. Posle nicanja, u početnoj fazi razvoja, beli slez se sporo razvija i zbog toga je potrebno posvetiti mu pažnju kako bi se uopšte održao.
Osim direktne setve, beli slez se razmnožava i sadnjom rasada proizvedenog u hladnim lejama. Ovaj način razmnožavanja sastoji se u tome što se u hladnim lejama u maju i junu poseje seme belog sleza. Setva se obavlja omaške ili u redove na rastojanju 15-20 cm. Za setvu metra kvadratnog potrebno je 8-10 g semena. Ako se leje redovno zalivaju, seme počinje da niče za 21 dan. U lejama rasad ostaje do rasađivanja, za koje vreme naraste 10-12 cm i dobija 4-6 listića. Sa metra kvadratnog leja dobija se 300-350 komada rasada belog sleza.
Ovako proizvedeni rasad sadi se na stalno mesto rano u jesen, obično posle prvih jačih kiša. Sadnja se obavlja ručno na međurednom rastojanju od 50 cm, a u redu 30-40 cm između biljaka. Ovim načinom sadnje za jedan hektar potrebno je 50-60 hiljada komada rasada. Prilikom sadnje trebalo bi nastojati da sklop biljaka bude što gušći. Ipak, pravilno je da na bogatijem zemljištu broj biljaka po hektaru bude veći, a na siromašnim manji.
Nega useva sastoji se plevljenje, okopavanje i prihranjivanje, a ako je kultura dobijena setvom semena i razmnožavanje useva.
Zasad belog sleza koji je podignut iz semena počinje da se neguje čim se ukažu prvi redovi. Pošto seme sporo niče, ne bi trebalo čekati da sve iznikne, nego pleviti čim se ukažu prvi redovi. Kad biljka dobije prva 3-4 lista, može da se obavi prvo međuredno okopavanje. Prilikom ovog okopavanja obavlja se i proređivanje. Drugo međuredno okopavanje je 3-4 nedelje kasnije, kad biljke dostignu visinu 20-30 cm. Posle drugog okopavanja beli slez brzo raste, grana se, pa se sam svojim sklopom bori protiv zakorovljavanja.
Veoma je važno da se tlo održava u rastresitom stanju, bez pokorice i korova, jer se na takvom zemljištu koren belog sleza najbolje razvija. Proređivanje se vrši tako što se biljke u redu ostavljaju na rastojanju 30-40 cm. Ovoj meri se mora pokloniti naročita pažnja, jer od proređivanja zavisi prinos i kvalitet dobivenog korena. Zato se proređivanje obavlja kad je zemljište umereno vlažno, a sama operacija mora da se izvede stručno, pažljivo i blagovremeno.
Berba
Od belog sleza se koriste koren, list i cvet.
List se bere tokom godine 2-3 puta. Najbolje ga je brati pre i za vreme cvetanja. Bere se samo jedro i zdravo lišće koje štetočine nisu napale. U prvoj godini mora da se povede računa da se prilikom berbe ne obere više od jedne trećine svih listova. U drugoj godini broj berbi je veći nego u prvoj. Obrano lišće se suši u tankom sloju na promajnom i mračnom mestu. Od 6 kg svežeg dobija se 1 kg suvog lišća.
Cvetovi se beru i prve i druge godine gajenja. Obrani cvetovi se suše na suncu. Od 7-8 kg svežih cvetova dobija se 1 kg suvih.
Koren se vadi prve ili druge godine gajenja i to u jesen ili sledeće godine u proleće. Treće godine koren sleza malo dobija u težini, a znatno gubi u kvalitetu, pa se zato preporučujue da se beli slez gaji samo kao dvogodišnja kultura.
Koren belog sleza se vadi u jesen, oktobra ili novembra, ili u proleće u martu. Vadi se po suvom vremenu, ali zemljište mora da je umereno vlažno. Najbolji način vađenja je plugom sa kojeg je skinuta plužna daska. Pri radu plug potkopava korenje ali ga ne izbacuje. Iza pluga ide radnik i rukom vadi potkopano korenje. Sa izvađenog korena belog sleza odmah se oštrim nožem odstranjuju glave sa svim drvenastim delovima. Istovremeno se odbacuju slabe i povređene žile.
Ovako pripremljen koren se pere u hladnoj tekućoj vodi. Oprani materijal se zatim prenosi u šupe ili radionice gde se oljušti. Oljušten koren seče se uzdužno, obično na 4 dela. Suši se u termičkim sušarama na temperaturi od 50 do 60 stepeni. Može se osušiti i prirodnim putem, ali ovako osušen koren obično nema lepu boju, a često se i uplesnivi. Dobro osušena droga (u farmaciji se pod drogom podrazumeva lekovita supstanca) ima belu ili svetlo žutu boju. Od 4 kg svežeg korena dobija se 1 kg suvog. Osušeni štapići belog sleza kasnije se seku u kockice. U trgovini na malo beli slez se naviše pojavljuje u ovakvom obliku.
Prinos belog sleza u tesnoj je vezi sa agrotehnikom koju pružamo ovoj kulturi za vreme gajenja. Sa jednog hektara može se dobiti 1,2 do 2 tone suvog korena, 500-600 kg lista i oko 150 kg cveta.
Izvor: dipl. ing. spec. ampelografije Vladan Trandafilović
