Zelenišnim đubrenjem zemljište se obogaćuje svežom organskom materijom, pri čemu dolazi do poboljšanja njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, odnosno do povećanja plodnosti zemljišta i prinosa gajenih biljaka.
Usevi pogodni za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu i zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu, usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta.
Za zelenišno đubrenje najbolje je koristiti biljke koje mogu da fiksiraju azot iz atmosfere, odnosno biljke azotofiksatore kao što su detelina, lupina, stočni grašak i grahorica. Od neleguminoznih biljaka najčešće se koriste uljana repica, suncokret, raž, ječam, slačica, facelija i ljuljevi.
Usevi koji se koriste za zelenišno đubrenje prilikom unošenja u zemljište razvijaju veoma bogatu mikrobiološku aktivnost i imaju uticaj na rastresanje oraničnog i podorničnog sloja uz pomoć moćnog korenovog sistema, a kao posledica toga dolazi do povećanja prinosa narednog useva. Taj efekat je naročito vidljiv posle duže uzastopne primene zelenišnog đubrenja (3 do 5 godina).
Pored obogaćivanja zemljišta organskom materijom ovaj vid đubrenja ima i drugih pozitivnih efekata. Naime, ovim putem se zemljište štiti od sabijanja posle obilnih kiša, što je naročito važno za glinovita i teža zemljišta, a takođe pomaže i u zadržavanju hraniva u zemljištu kako ne bi došlo do ispiranja. Takođe, biljke za zelenišno đubrenje brzo klijaju i rastu i time guše korove, a istovremeno u nekom obimu smanjuju prisustvo štetočina na parceli.
Izvor: Milanka Miladinović, Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Srbije
Foto: Pixabay
