Pod okriljem novosadskog Instituta „Biosens“ implementira se projekat LABOUR, koji za cilj ima razvoj uređaja za terensku proveru da li je biljni materijal genetički modifikovan.
Projekat, koji finansira Fond za nauku u okviru Zelenog programa saradnje nauke i privrede, u fokusu ima četiri poljoprivredne kulture – soju, kukuruz, pšenicu i uljanu repicu.
Detekcija GMO je u našoj zemlji od izuzetne važnosti, budući da prema aktuelnoj zakonskoj regulativi, nije dozvoljena ni proizvodnja ni distribucija genetski modifikovanog biljnog materijala. Jer, ovde se radi o izmenama genetskog materijala „biljke od interesa” tehnikama genetičkog inženjeringa, a pre svega unosom „stranog” gena koji omoguđava introdukciju željene osobine – bilo da se radi o otpornosti prema pesticidima i insekticidima ili povećanju prinosa.
I dok se o GMO soji puno i zna i govori, pogotovo zbog činjenice da je ona dominantna na američkim i južnoameričkim poljima, činjenica je da se itekako mogu genetski modifikovati i kukuruz, pšenica i uljana repica. Samim tim postoji rizik da na naše tržište dospeju i ovakve „dorađene” kulture. Naravno, moguće je kontrolisati uvoz, ali samo donekle, jer se ipak sve svodi na slučajno uzorkovanje materijala, koji se onda šalje u laboratorije referentne za detekciju GMO. Takav pristup zahteva dosta i vremena i ulaganja.
– Trenutno u Srbiji ne postoji način za brzu, terensku proveru, na nivou samog genetičkog materijala, da li se radi o GMO ili ne. Uređaj koji razvijamo treba to da omogući. Očekujemo da ćemo na taj način značajno olakšati rad poljoprivrednicima, inspekciji, carinicima i drugim učesnicima u lancu snabdevanja, kao i krajnjim korisnicima proizvoda – kaže za „Dnevnik” dr Ivana Gađanski, viši naučni saradnik u „Biosensu“ i rukovodilac projekta LABOUR.
Suština je dakle u tome da se razvije biosenzor koji bi bilo moguće koristiti direktno na polju, i pri tome da bude brži i u osnovi toliko jednostavan da može da ga koristi svaki poljoprivrednik, odnosno da neće biti neophodno prethodno laboratorijsko iskustvo. I to ne samo koristeći seme, kako je to sada najčešće, nego i druge delove posmatrane biljke, poput lista ili cveta. Procene su da bi, budući da ne zahteva komplikovane laboratorijske uslove, rezultat mogao da se dobije za manje od pola sata, a možda i brže.
„Biosens“ razvija sve elemente tog budućeg uređaja, koji će sadržati delove u kojima se DNK, tj. genetički materijal, umnožava metodama molekularne biologije, dok će se beleženje i očitavanje rezultata vršiti putem biosenzora od inovativnih nanomaterijala, kao što su grafen i makseni. Inače, čitav ovaj proces može se uporediti sa, na primer, detekcijom nivoa šećera u krvi.
Ono što je takođe od izuzetnog značaja, metode koje „Biosens“ razvija u okviru ovog projekta mogu se kasnije primeniti i, recimo, za detekciju patogenih organizama u vodi, hrani, zemljištu, a potencijalno i za razvoj testova za izazivače zaraznih bolesti, kao što je npr. korona virus. Takođe, mogu se prilagoditi i za primenu u kontroli sledljivosti proizvoda.
U prvoj fazi projekta, koja je sada u toku, razvija se tzv. dokaz koncepta koji treba da dovede do formulisanja radnog prototipa uređaja – što se označava nivoom tehničke spremnosti u rangu 3-5. U sledećem koraku bi „Biosens“, u saradnji sa partnerom iz industrije, aplicirao za drugu fazu razvoja, tj. za podizanje nivoa tehničke spremnosti, odnosno za proizvodnju uređaja i, konačno, njegovu komercijalizaciju.
Izvor: Dnevnik
Foto: Envato
