Beli luk se na našem području dosta troši, ali su površine na kojima se gaji još uvek male, te proizvodnja ne zadovoljava potrebe.
U Srbiji se gaje dva tipa belog luka – prolećni i jesenji.
Podela je urađena prema vremenu sadnje.
Prolećni se više sadi u brdsko-planinskim regionima, a jesenji u ravničarskim. Bez obzira koji tip se gaji, za oba je karakterističan da se lukovice teško čuvaju i da retko zdrava i jedra dočekaju proleće.
Uglavnom se prodaju u ranu zimu. Međutim, malo je poznato da podešavanjem temperature i relativne vlažnosti, lukovice iz domaće proizvodnje mogu zdrave da dočekaju proleće.
Uslovi za duže čuvanje podrazumevaju kontrast temparature i relativne vlažnosti vazduha. Oni u mnogom zavise i od stanja u kojem su lukovice unete u skladište. Najčešće je dovoljno da se drže na temperaturi od pet do šest stepeni, ali čim se ona promeni u čenovima se ubrzava proces staranja i brzo propadaju, pa se moraju potrošiti u što kraćem roku. Znatno duže čuvanje, čak do proleća, omogućava čuvanje na temperaturi od 12 do 18 stepeni i relativnoj vlažnosti vazduha od 40 do 60 odsto. Ako se smanji vlažnost, lukovice mogu da se smežuraju, a ako se poveća postoji opasnost da se pojave štetočine. Temperatura od šest do dvanaest stepeni je idealna za klijanje, što je izuzetno nepovoljno jer se gubi kvalitet, dok se na temperaturi iznad 21 stepen brzo isušuju i propadaju.
Izvor: dipl. inž. Ljubodrag Pantelić, PSSS Užice
Foto: Pixabay