Narodna poslovica kaže da je bolji čuvar čuvarkuća na kući nego dva psa pred kućom. Lepa i skromna, raste po zidovima, krovovima i stenama, a od davnina su poznata njena lekovita svojstva.
Pripada porodici Crassulaceae, na latinskom je poznata kao Sempervivum tectorum, a naš narod je zna i kao Gromovnu travu, Gromovik, Vazdaživ, Cmilić. Veruje se da štiti od domaćinstvo od bolesti, oluja, udara groma, lopova i veštica, ali se u današnje vreme uglavnom gaji kao ukrasna biljka. Poreklom je iz Meksika, a u Evropi raste u gotovo svim područjima. Kažu da je još Karlo Veliki naredio gajenje 72 biljke, među kojima je i čuvarkuća. Ostao je sačuvan fragment gde se navodi kao „biljka koju svi moraju uzgajati na krovovima kuća“. Zbog svojih izuzetnih svojstava, gajili su je još Stari Grci i Rimljani, i koristili kao zaštitu od gusenica i drugih štetočina.
Čuvarkuća je idealna za one koji bi da oplemene svoju terasu ili baštu, a imaju malo prostora na raspolaganju. Do sada se razvilo čak 3 000 kultivisanih sorti, u najrazličitijim bojama i oblicima. Rozeta može biti svetlo ili tamno zelena, siva, smeđa, pa čak i crna ili crvena. Prečnik rozete varira od 1 cm do 25 cm, a listovi mogu biti glatki ili prekriveni nežnim maljama, nalin na paučinu. Lišće je mesnato i sočno, sa zašiljenim vrhom.
Cveta od aprila do septembra, a boja cveta najčešće je crvena, ali može biti i bela, žuta, ili roze. Cvetovi su skupljeni u cvasti i hermafroditni. Posle cvetanja, rozeta umire, ali prethodno obrazuje više malih rozeta, i tako nastavlja životni ciklus. Plod čuvarkuće je mešak sa mnogo duguljastih, smeđih semenki. Korenov sistem je snažan. Razmnožavanje može biti vegetativno, izdancima, ili generativno, semenom, mada se to retko primenjuje.
Gajenje čuvarkuće je jednostavno, pa je ovo idealna biljka za sve one koji nemaju vremena ni volje za zahtevne ukrasne biljke. Otporna je na visoke temperature i sušu, zbog zalihe vode koju čuva u svojim mesnatim listovima. Slabije podnosi višak vlage. Odgovaraju joj pozicije okrenute ka jugu i osunčanost. Gaji se u supstratu sa dosta peska, dobre propustljivosti, a zaliva se veoma skromno. Optimalno je da na metru kvadratnom bude 12 do 20 biljaka. Prihrana je potrebna svake 2-3 godine, i to tečnim gnojivom. Potrebno joj je dosta svetlosti.
U veštačkim uslovima, razmnožava se odvajanjem mladih rozeta, koje se lako odvajaju i imaju razvijene sopstvene korenčiće.
Lekoviti delovi biljke su listovi, i skupljaju se leti, tokom cvetanja. U hemijski sastav ulaze tanin, sluz, smola, kalcijumov malat, masno ulje, mravlja i jabučna kiselina, kao i brojni flavonoidi i ugljeni hidrati.
Sveže isceđeni sok iz listova čuvarkuće koristi se u lečenju nervne rastrojenosti, epilepsije, nesanice i straha kod male dece. Sveže zdrobljeni listovi ili čisti sok koriste se kao sredstvo koje hladi i steže, zatim, protiv čireva, rana, opekotina; za bolna mesta nastala gihtom, te za lečenje „kurjih očiju“ i uklanjanje sunčevih pega. Zbog svog antiupalnog i antibiotskog svojstva, čuvarkuća je dobra u borbi protiv mnogih kožnih bolesti. Posebno se ističe njen značaj u lečenju upale uha i nagluvosti. Naime, svojim sokovima ona rastvara višak ušne masti, a pomaže i pri otklanjanju bola.
Foto: Cover Images