Po izbijanju pandemije COVID-19, na stotine hiljada naših građana na privremenom radu u inostranstvu vratilo se u zemlju, od kojih se jedan deo pečalbara verovatno neće više ni odlaziti nazad.
Pokretanje sopstvenog biznisa zato se nameće kao najbolje rešenje, a poljoprivreda se u takvim razmišljanjima javlja kao dobar izbor jer, uz sopstveni novac koji manje-više imaju povratnici, država iz godine u godinu novčano pomaže snaženje porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.
Mogućnosti za egzistenciju u poljoprivredi su velike, samo za to treba ideja, jer ova grana privrede nije samo setva kukuruza i pšenice, uzgoj svinja, muža krava, već i povrtarstvo, podizanje voćnjaka i vinograda, proizvodnja lekovitog bilja, pčelastvo, cvećarstvo, etno ili banjski turizam…
Proizvodnja, recimo, povrća u našoj zemlji ne razlikuje se ni u čemu od one u regionu, ali ni u Evrope i svetu. U registru poljoprivrednog bilja je 41 vrsta povrća, a veći ekonomski i privredni značaj ima oko 30 vrsta, pa eto prilike i mogućnosti da se izabere novi posao.
Gajenje povrća, kaže dr Žarko Ilin, profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, može da bude profitabilan porodični posao, ali ozbiljan i dugotrajan.
– Smisao je, ukoliko se povratnici opredele za povrtarstvo da ga gaje tokom cele godine svežeg, prateći smenu useva primenom novih tehnologija gajenja. Da bi se postigao solidan izvor zarade četvoročlanoj porodici, nosilac poljoprivrednog gazdinstva treba da ima minimum tri do pet hektara zemlje prve ili druge klase sa dostupnim izvorom vode radi navodnjvanja. Takođe, potencijalni povrtar treba da poseduje i mehanizaciju. Ukoliko se pak opredeli za proizvodnju u zaštićenom prostoru, za pristojan život četvoročlanoj porodici treba 3.000 do 5.000 kvadratnih metara plastenika i najmanje hektar–dva zemlje za intezivnu proizvodnju na otvorenom prostoru – smatra profesor Ilin.
Prema njegovim rečima, bavljenje portarstvom iziskuje i ozbiljne investicije, jer je za većinu potrebno obezbediti čuvanje, kratkoročno ili dugoročno, zbog čega su potrebne hladnjače i oprema.
– Većina investicija je podržana u različitim procentima od strane Ministarstva poljoprivrede i Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu. S druge strane, dostupan je i novac iz IPARD-a. Istovremeno, novac za mehanizaciju i opremu za preradu, plastenike tunelskog tipa, blok tip plastenike i staklenike može se obezbediti i zadrugastvom. Tako kupljena imovina zajednički se koristi – naglasio je prof. dr Ilin.
Izvor prihoda može se naći i u podizanju voćnjaka, ali u pokretanju tog posla ne treba raditi ništa na svoju ruku, već za odabir vrste voća i sorti pitati za mišljenje stručnjake u voćarstvu.
– Ima rezona da povratnici zaradu nađu u poljoprivredi i voćarstvu kao delu ove privredne grane – kaže prof. dr Zoran Keserović sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta, i dodaje:
– Mnogi naši građani na radu u inostranstvu podigli su radeći u zapadnim zemaljma savremene plantaže voća i u tim poduhvatima nisu radili ništa samostalno već savete tražili i dobijali od stručnaka. Ne uspeva sve voće podjednako dobro na celom području naše zemlje. U ravnici se ne sade maline, borovnica i kupina, ali uspevaju u brdsko–planinskim područjima. Na većim nadmorskim visinama treba saditi i kajsije, dok u niziji uspevaju jabuke, kruške, dunje, trešnje, višnje, orah, a sve više je i plantaža lešnika, što je bilo sve do pre desetak godina nezamislivo za Panonsku niziju.
Po rečima prof. dr Keserovića, vrsta voća određuje i koliko će voćnjak biti površine da bi četvoročlana porodica imala solidan izvor prihoda.
– Za voćnjak jubuka i krušaka treba između četiri i pet hektara zemlje, za dunje pet do šest hektara, za trešnje je dovoljno dva i po hektara, a za orahe i lešnike deset. Dok se ne postigne pun rod, u niziji se mogu, na primer, saditi jagode i tako obezbediti prihod – ističe prof. dr Keserović.
On ujedno predočava da i za podizanje voćnjaka treba imati svoje parče zemlje i ukoliko se žele postići dobri prinosi, moraju se primenjivati agrotehničke mere, ali imati i mehanizaciju i obavezno protivgradnu zaštitu.
I stočarstvo kao najvažnija grada poljoprivrede može da bude kora hleba, ali je, kaže dr Ratko Lazarević, potrebno znanje farmera, a ukoliko ga ne poseduje tu su da pomognu stručne savetodavne službe. I u stočarstvu je potrebno sopstveno zemljište, ali nije obavezno, jer mogućnost može biti uzimanje zemlje u arednu radi proizvodnje kabaste hrane.
– Uzgoj stoke se ne isplati ukoliko se hrana kupuje – ističe dr Lazarević i dodaje:
– Može se baviti svinjarstvom, govedrstvom, ovčarsvom, živinarstvom, hraniti koze, magarce…, ali svakog farmera država mora da subvencioniše po grlu stoke, što naši farmeri dobijaju, doduše ne u onim iznosima kao u zapadnim zemljama, ali se može dobiti suma bespovratnog novca u zavisnosti od investicionog ulaganja, pa je i stočarstvo jedna od mogućnosti u poljoprivredi, da se dođe do posla i prihoda.
Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay, Free Images
