Voćarstvo je u Evropi uglavnom siguran i unosan posao, dok je u Srbiji bavljenje njime za proizvođače čista lutrija. Malinari to odlično znaju.
Prvo, ne zna se, iz raznoraznih razloga, uključujući i vremenske, hoće li i koliko rod roditi i, drugo, što je za voćare i najbitnije, po kojoj ceni će se prodati. To se posebno odnosi na nestabilnost proizvodnje i konstantnu cenovnu klackalicu malinara sa hladnjačarima i izvoznicima. Oni ovih dana to najbolje osećaju, a sudeći po poslednjim događajima vezanim za otkup „crvenog zlata“, predstoji im još jedno vruće leto.
Po ko zna koji put poslednjih godina malinari protestuju, organizuju blokade puteva, mostova… Malinarska priča odvija se mučno već godinama između proizvođača – hladnjačara – izvoznika. Okidač za nezadovoljstvo malinara i ovog puta je, naravno, otkupna cena. Proizvođači traže da im bude plaćeno minimalno 350 dinara za kilogram predatog roda, a hladnjačari u ovom momentu nude najviše 250. Na jugu Srbije čak ni toliko.
U ovu neveselu priču o otkupu maline, mimo svoj volje, uvučena je i država, odnosno Ministarstvo poljoprivrede. Od nje se čak traži da bude i glavni igrač u pregovorima. Takva uloga joj na otvorenom i slobodnom tržištu, ruku na srce, ne pripada, bez obzira na to koliko to malinari očekuju. Uprkos tome što se od izvoza maline godišnje ostvari devizni priliv od preko dve stotine miliona evra, država nije ta koja na tržište iznosi maline i ne organizuje tržište. Ona samo omogućava i stvara poslovni ambijent onima koji proizvode, kako bi što bolje unovčili svoj trud vodeći pre svega računa o strateškom značaju koji malina ima za izvoz.
Ipak, naša malinarska priča je znatno složenija, daleko više od onih 0,60 ili 0,30 razlike cene u evrocentima, odnosno 60:40 odsto u korist malinara kod izvoza, ukoliko bude ispoštovana. Tiče se, pre svega, organizacije otkupa maline i koordinacije svih učesnika reprodukcionog procesa, od proizvodnje do plasmana, kako na domaćem tako i na inostranom tržištu. Neverovatno je, ali istinito, da se iste greške papagajski ponavljaju već godinama i, kako upozoravaju stručnjaci, ozbiljno dovode u pitanje kredibilitet srpskih malinara na inostranom tržištu.
Činjenica je da je ukupno stanje u našem malinarstvu veoma kompleksno. Uz sve subjektivno-ovjektivne probleme sa proizvodnjom i izvoznom cenom, u velikoj meri prisutno je i nejedinstvo i neorganizovanost samih malinara. Tome umnogome i sami kumuju. Okupljeni oko desetak udruženja, sa često oprečnim interesima, deluju kao razbijena vojska koja, kako reče jedan proizvođač, „diže dreku, ali ih niko ne sluša“. Hladnjačari to vešto koriste da snize cenu roda, a neretko se dešava da u toku same berbe manipulišu otkupnom cenom. Monopol hladnjačara i izvoznika prisutan je godinama, a sve se ciljem da se zadrže stečene pozicije, a profit od izvoza deli u uskom krugu povlašćenih.
Činjenica je da je malina, uz kukuruz, naš najvažniji izvozni adut na tržištu poljoprivrednih proizvoda u Evropi i zato je ovakvo stanje u malinarstvu na duži rok neodrživo. Promene koje se poslednjih godina zbivaju na evropskom i svetskom tržištu „crvenog zlata“ od naših proizvođača traže modernizaciju, efikasnost i bolji kvalitet od postojećeg ako žele da ostanu konkurentni. Potrebno je da se, uz pomoć države, što se već i radi, znatno više uloži u nove zasade malinjaka, i dodatno u većem obimu stimuliše proizvodnja organske maline, koja je sve više tražena u svetu.
Sveukupno gledajući, malinarstvo u Srbiji došlo je do tačke pucanja i stagnacije, ili, sa drugačijim pristupom, do prekretnice za uzlet nabolje. Malinari, hladnjačari i izvoznici, uz, naravno, državu kao medijatora, trebalo bi da se između sebe otvoreno pogledaju u oči i, konačno, počnu da grade mostove poverenja i korist zajedničkog, a ne sitnosopstveničkog interesa. Jedino na taj način, i jedni i drugi, moći će da, u sve oštrijoj tržišnoj konkurenciji, sačuvaju i održe stečeni ugled našeg „crvenog zlata“ u svetu.
Izvor: Poljoprivrednik
Foto: Envato