Za dimljenje u malim pčelinjacima najbolja je ručna dimilica s kožnim mehom iz kojeg se vazduh ubacuje u valjkasto telo, prelazi preko goriva, prolazi kroz rešetku i izlazi na mlaznicu.

Važno je da je između goriva i mlaznice uvek čista i prohodna rešetka koja hladi dim, a ima i ulogu u gašenju iskri od goriva u telu dimilice.

Za proizvodnju dima od čistog prirodnog goriva najbolje je koristiti suvu hrastovu ili bukovu gljivu (gubu ili trud). Osim s bukve, gljiva može biti i s vrbe, topole, lipe ili s drugog drveća. Bitno je da nije premlada, već bi trebalo da je starija i već odrvenela.

Posle skidanja sa stabla trebalo bi je naseći na komade koji se mogu staviti u dimilicu i dobro osušiti kako bi mogla goreti. Ako ćemo pečurku duže čuvati, poželjno je komade pre sušenja prokuvati jer se tako sprečava razvoj bakterija i crva, a gubi se i oporost, pa dim postaje mekši i ugodniji za pčele.

Osim nje, za gorivo u dimilici dobri su i osušeni duvan zajedno sa stabljikom, suvo natrulo drvo, kao i pamučni tekstil ili jutene vreće koje se pre paljenja zamotaju u što čvršći valjak.

Postoje i gotovi preparati koji služe za dugotrajnu proizvodnju dima. Najčešće su to valjci izrađeni od presovanih drvenih strugotina u koje je dodato neko vezivo, parafin i biljni ekstrakt (timijan) čiji miris umirujuće deluje na pčele.

Dimilice mogu imati i produženi nastavak u obliku pačjeg kljuna koji omogućava uvlačenje u leto i tretiranje dimnim preparatima za lečenje pčela.

Izvor: novosti.rs

Foto: Pixabay