U ishrani ovaca i koza ne bi trebalo da se oslanjamo samo na trave i lišće, odnosno na zelenu masu i korenasta hraniva, jer tako ovce i koze neće dobiti dovoljno proteina, vitamina i mineralnih materija, naročito ne za proizvodnju mleka.
To je razlog zašto se ove životinje obično hrane i koncentratom i mineralnim dodatkom. Dopunska hraniva se koriste samo kao dodatak obroku, radi dopunjavanja eventualnih deficita nekih mineralnih materija, vitamina i drugih sastojaka.
Sadržaj hranjivih materija u hranivima zavisi od niza faktora. Na neke od ovih faktora čovek može da utiče, a na neke ne. Zato je, ponekad, potrebno da se određenim hranivima, proizvedenim na gazdinstvima, dodaju posebni preparati, u smislu dopune pojedinih sastojaka, odnosno dopune kompletnog obroka. U slučaju ishrane ovaca i koza to su najčešće neka neproteinska azotna jedinjenja mineralne i mineralno-vitaminske smeše, koje se dodaju bilo u smesi s koncentratima ili u obliku briketa. Danas se takvi preparati proizvode industrijski i na tržištu se mogu naći za svaku vrstu i kategoriju životinja.
U ishrani ovaca i koza često se postavlja problem nedostatka proteina, odnosno azota u obroku. U uslovima pravilne ishrane, sa potrebnim sadržajem ugljenih hidrata, masti, celuloze, mineralnih materija i vitamina, neproteinska azotna jedinjenja se mogu koristiti za dopunu dela proteina. Tako, na primer, jedan deo uree ekvivalentan je 2,6 delova svarljivih protena, amonijum bikarbonata -0,95 amonijum sulfata, a deo diamonijum fosfata ekvivalentan je 1,2 dela shvarljivih proteina.
UREA (KARBAMID) je važno jedinjenje, koje se u ishrani ovaca i koza, koristi kao donor azota. Sadrži mnogo (44-46 %) azota i malo energije. Industrijski se dobija zagrevanjem smeše amonijaka i ugljen-dioksida u autoklavima pod visokim pritiskom, pri čemu nastaje prvo amonijum-karbonat, koji izdvajanjem vode, prelazi u karbamid. Pod uticajem ureaze, karbamid se u buragu hidrolizuje na ugljen-dioksid i amonijak. Oslobođeni ugljen-dioksid se izbacuje iz organizna u vidu gasa, a amonijak se koristi od strane mikroorganizama buraga. Urea se često uključuje u obroku svih preživara radi dopune dela proteina, odnosno azota u obroku. Azot uree postaje dostupan samo posle njegovog usvajanja od strane mikroorganizama buraga, odnosno posle biosintee proteina mikroorganizama. Kod korišćenja uree se vodi računa da ona može biti jako toksična ako se konzumira u većim količinama. Povećana konzumacija uree dovodi do povećanja koncentracije amonijaka u krvi, koja dovodi do trovanja, pa i smrti životinja.
Izvor: dipl. inž. Bilal Tajić, PSSS Novi Pazar
Foto: Pixabay