Varoa, mala parazitska grinja, već decenijama predstavlja jednu od najvećih pretnji pčelama i pčelarstvu širom sveta. Ovaj neprijatelj, koji se zakači za pčelu, ne samo da joj crpi snagu već prenosi i ozbiljne viruse, od kojih je najpoznatiji virus deformisanih krila (DWV). Virus i grinje zajedno dovode do velikih gubitaka društava, posebno tokom zime, što je značajan problem.
Do sada su pčelari uglavnom štitili pčele redovnim tretmanima protiv varoe, koristeći različite hemikalije kao što su amitraz, mravlja i oksalna kiselina. Iako su ovi tretmani pomogli, pojavila su se dva velika problema: grinje su počele da razvijaju otpornost na lekove, a pčele se zbog stalnih tretmana nisu mogle adaptirati niti odbraniti od grinja i virusa. To znači da je potreban novi pristup koji bi mogao doneti dugoročno rešenje.
Naučnici iz Nemačke testirali su jednu inovativnu metodu pčelarenja sa ciljem da se pčele naviknu na prisustvo varoe i samim tim izgrade otpornost. Glavna razlika u odnosu na uobičajenu praksu leži u tome što se kod ove metode smanjuje broj tretmana protiv varoe, posebno u proleće i leto, a trutovsko leglo se ostavlja netaknuto tokom toplijih meseci. Time grinje mogu biti brojnije u letnjem periodu. Da bi se sprečilo nekontrolisano širenje parazita i virusa, tokom leta se sprovede posebna mera – matica se na oko 25 dana „zarobi“, što zaustavlja zaleganje i prekida razmnožavanje. Posle ove pauze sledi tretman oksalnom kiselinom, koji efikasno smanjuje broj grinja.
Tokom leta varoa i virus DWV tip B, koji je sada najrašireniji u mnogim zemljama, postaju veoma prisutni u pčelama. Virus pogađa, kako odrasle pčele, tako i mlade koje tek izlaze iz saća, te su pčele u ovom periodu pod velikim pritiskom od parazita i virusa. Ipak, posle letnjeg tretmana i pauze u zaleganju, brojnost grinje i virusna infekcija opadaju na nivo sličan onom kod društava koja su redovno i tradicionalno tretirana tokom cele godine. Zimske pčele ostaju zdrave i jake, što je od ključnog značaja za uspešno prezimljavanje.
Ova metoda omogućava pčelama da se prilagode – umesto da stalno beže od varoe korišćenjem hemikalija, one kroz kontrolisanu izloženost razvijaju prirodnu otpornost i same se bore protiv parazita. Istovremeno, smanjuje se upotreba hemijskih sredstava, što znači manju izloženost otrovima i manje šanse za razvoj otpornosti grinje na lekove. Metoda prati prirodne procese i prilagođena je savremenim klimatskim uslovima, jer oksalna kiselina nije toliko osetljiva na promene temperature kao neke druge supstance. Najvažnije, postižu se dobri rezultati prezimljavanja i pored jače izloženosti varoi tokom leta pčele ostaju zdrave, što je od ključne važnosti za pčelarsku sezonu naredne godine.
Usled povećanog broja grinja u društvu tokom leta, dolazi do značajnog pritiska na imuni sistem pčela. Naučni eksperimenti su pokazali da kada su pčele suočene sa većim brojem parazita i virusa, naročito tokom ranog proleća kada se aktivira društvo, njihov imuni sistem može biti slabiji. To znači da su pčele podložnije dodatnim bolestima i sekundarnim infekcijama, što još više komplikuje njihov oporavak.
Međutim, zahvaljujući primeni pauze u zaleganju i pravilno odabranim tretmanima, pčelinja zajednica može da se regeneriše i ponovo ojača do jeseni. Time se garantuje zdraviji početak zime, tokom koje su pčele posebno ranjive. Takođe, naučnici smatraju da u budućnosti može biti korisno pratiti i razvijati pčele koje imaju bolji prirodni imuni odgovor i higijensko ponašanje, što znači da same uklanjaju bolesne i zaražene jedinke.
Važno je istaći i da ova metoda nije statična – ona je deo novog koncepta integrisanog upravljanja varoom, gde pčelari moraju pratiti stanje u svojim košnicama, pratiti pojavu simptoma i prilagođavati tretmane sezonskim i klimatskim uslovima. U doba klimatskih promena, sa češćim toplim i suvljim periodima, ovakav pažljiv pristup donosi značajne koristi. U krajnjem, cilj ove inovacije je da se stvori dugoročni balans između pčela i njihove glavne pretnje – varoe i virusa. Ako uspostavimo takav odnos, pčelari će moći da izbegnu velike štete, smanje upotrebu hemikalija i unaprede zdravlje svojih pčelinjih zajednica. S obzirom na važnost pčela u oprašivanju i poljoprivredi, svaki napredak u zaštiti ovih korisnih insekata ima veliki uticaj na prehrambenu sigurnost i ekologiju.
Za pčelare koji žele da isprobaju ovu metodu, savetuje se postepeno uvođenje promena i vođenje evidencije o stanju društava. Takođe je poželjno da se informišu kroz stručne radionice i konsultacije sa pčelarskim stručnjacima, jer svaki region i lokalitet nosi svoje izazove i specifičnosti.
Primena ove metode može biti značajan korak u očuvanju pčelinjih zajednica, ali je potrebno da pčelari imaju strpljenja i razumevanja za ovaj način rada. Do tada, i kod nas u pčelarskoj praksi su se pojavile celulozne trake s oksalnom kiselinom, koje se mogu koristiti dva puta godišnje, čak i tokom paše. Oksalne trake su u osnovi trakice od celuloze natopljene homogenizovanim rastvorom glicerina i oksalne kiseline u odgovarajućim proporcijama. Aktivna supstanca, oksalna kiselina, zbog niskog pH, ima akaricidno dejstvo protiv varoe. Međutim, dodatak glicerina značajno produžava dejstvo oksalne kiseline, jer kao viskozna, neisparljiva supstanca veže kiselinu, omogućavajući njeno sporo oslobađanje iz celuloznih traka u trajanju od 25 do 40 dana. „Saradnja“ glicerina i oksalne kiseline, u kombinaciji sa odgovarajućim upijajućim materijalom (celuloza), pruža visoku i dugotrajnu efikasnost na potpuno ekološki način, čineći ovo odličnim tretmanom koji značajno suzbija varou, čak i u prisustvu legla, sa efikasnošću većom od 90%.
Da bi oksalne trake bile efikasne, uvek moraju biti postavljene u okvirima gde se nalazi leglo. To je zato što se varoa razmnožava u leglu, a mlade pčele i matice su uvek najviše zaražene, pa pošto oksalna kiselina deluje putem kontakta, na ovaj način se maksimizira širenje aktivne supstance u zaraženoj populaciji. Ipak, ne moramo ih postaviti tačno u centru okvira, ometajući kretanje pčela. Trake možemo postaviti u obliku ćiriličnog slova „L“ 5 do 7 cm od zamišljenog centra okvira i naizmenično. Trake presavijemo i „obučemo“ ih u okvir koji sadrži leglo.
Takođe, možemo ih preseći na pola i postaviti dve polovine koje vise pomoću čačkalice, umesto jedne cele presavijene. Razlika je u tome što, kada su polovine uravnotežene u prostoru između okvira, ostavljaju bolji prolaz za pčele i maticu. Takođe, smanjuje se „udubljivanje“ voska u okvirima. Iako se efikasnost ne menja, pčelar sam odlučuje koja pozicija mu najbolje odgovara.
Oksalne trake su pogodne za širok raspon temperatura od 15 do 35 stepeni Celzijusa. Pošto oksalna kiselina deluje putem kontakta, ispod 15 stepeni dolazi do smanjene aktivnosti pčela na okvirima, pa je manji kontakt različitih pčela sa trakama, što odlaže i eventualno smanjuje efikasnost tretmana, uz moguće negativne posledice neuspeha. Na temperaturama iznad 35 stepeni dolazi do bržeg oslobađanja oksalne kiseline iz traka, što može imati negativne posledice po zdravlje društva. Ukratko, treba izbegavati korišćenje zimi na niskim temperaturama i tokom perioda velikih vrućina.
Izvor: Dejan Kreculj/Poljoprivrednik
Foto: Dejan Kreculj/Poljoprivrednik, Envato