Nivo organske materije u zemljištu je drastično smanjen. Samo jedan procenat vojvođanskih oranica ima sadržaj humusa koji je veći od 5 odsto. A to bi u narednom periodu ozbiljno moglo da ugrozi proizvodnju hrane.
Ljudi iz struke godinama unazad razmatraju probleme i pretnje vezane za zemljište kako u Srbiji, tako i u okruženju. Na pojedine pretnje gotovo je nemoguće uticati. Ipak, mnogo opasnije su one koje nastaju pod uticajem čoveka.
– Postoje pretnje koje su prirodnog karaktera. To su recimo procesi zakišeljavanja ili salinizacije. Ali, postoje i procesi koji su direktno pod uticajem čoveka. Na žalost, prirodni procesi su često ubrzani u negativnom smeru lošim upravljanjem zemljištem. Postoji dosta degradacionih procesa. Poplave i erozije su očigledne. I tada se u kratkom vremenskom periodu deluje, kako bi se procesi zaustavili ili posledice sanirale. Međutim, proces uništavanja zemljišta koji je najbitniji i najizraženiji jeste gubitak organske materije. Mi ga zovemo tihim ubicom zemljišta. Tih je jer traje jako dugo. Ubica zato što je sadržaj organskih materija u oranicama i u centralnoj Srbiji, a pogotovo u Vojvodini, već došao do toliko niskog nivoa da ugrožava poljoprivrednu proizvodnju – kaže Jovica Vasin, rukovodilac
Nivo humusa u zemljištu je smanjen jer je poslednjih decenija smanjena primena organskih đubriva. Pre svega stajnjaka.
– Još sedamdesetih godina prošlog veka zbog ’zelene revolucije’ prestalo se sa primenom organskih đubriva. Sve više je počela da se koristi hemija u poljoprivredi. Mineralna đubriva imaju ulogu u intenzivnoj proizvodnji, ali su dovela do toga da se prekine prirodni ciklus kruženja materije u prirodi. U ovom slučaju u zemljištu – objašnjava Vasin i dodaje:
– Sadržaj organske materije je počeo ubrzano da pada. Možemo reći da je prilikom stvaranja zemljišta u Vojvodini, više od tri četvrtine površina bilo pod tipovima koji su prirodno bogati organskom materijom. I to sa više od 5 posto. Danas imamo situaciju da samo jedan procenat zemljišta ima više od 5 posto humusa. Znači sa 75 posto, pali smo na jedan posto. Govorimo o egzaktnim, dugogodišnjim podacima iz različitih projekata. Na žalost, to je nešto što nam se dešava. Uzrok je smanjena primena organskog đubriva usled smanjenog stočnog fonda. Nemamo dovoljno stajnjaka. Osnovno rešenje bi bilo da se politikom države povećava stočni fond. Ali, za to je potrebno vreme.
Naučne institucije već neko vreme pokušavaju da razviju projekte za primenu alternativnih materijala koji bi mogli da zamene stajnjak.
– I Institut za ratarstvo i povrtarstvo i Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu i ostale relevantne institucije pokušavaju da nađu zamenu za stajnjak. To su različiti organski materijali poput ostataka iz industrijeke proizvodnje, komposti različitih organskih primarnih materijala… Očekujemo da rezultati tih projekata budu konkretni saveti poljoprivrednim proizvođačima šta da rade. Da bar zaustave negativan trend opadanja sadržaja organske materije – kaže Vasin.
Od 2015. zemljište je zvanično proglašeno za neobnovljiv resurs. Zbog toga bi prema njemu svi tako i trebalo da se ponašamo.
– Što se tiče saveta poljoprivrednicima, postoje dobro znana pravila dobre poljoprivredne prakse. Ne treba spaljivati žetvene ostatke, treba ih zaoravati, primenjivati organska đubriva. Treba raditi sideraciju, odnosno zelenišno đubrenje. Tu bi, recimo, država mogla subvencijama da pomogne poljoprivredniku da poveća plodnost zemljišta. Tokom zelene vegetacije primarni proizvođač nema direktnu korist, jer nema proizvod koji može da proda. Ali, ima indirektnu korist od zaoravanja biljne mase. Time povećava sadržaj organske materije, poboljšava vodno svojstvo itd. Tu bi mogla država da pokrije troškove goriva i semena. I da tako pomogne poljoprivrednom proizvođaču. Primena ove mere omogućava da se zemljište sačuva i za buduće generacije – tvrdi Vasin.
Najveći problem u upravljanju zemljištem u Srbiji jeste trajno uništavanje zemljišta. Njegova degradacija i kontaminacija.
– Zbog toga moramo da uvedemo plodorede, plodosmenu… Moramo da se vratimo izvornim principima obrade zemljišta. Da smanjimo unos hemije i pređemo na alternativne vidove zaštite od bolesti i štetočina. Treba vodno-vazdušni režim zemljišta regulisati. Dunav-Tisa-Dunav daje snažan doprinos razvoju Vojvodine kao regije, zahvaljujući kanalima za odvodnjavanje. Ti isti kanali mogu da služe i za navodnjavanje. Sve u svemu, mi imamo potencijal, dobru klimu, dobro zemljište i moramo sve više razvijati svest o odnosu između korisnika i institucija koje se bave zaštitom i upravljanjem zemljišnim resursima. Mi imamo mnoštvo podataka i informacija zahvaljujući informatičkim sistemima. Ali, treba ih pravilno usmeriti da bismo opstali na planeti. Moramo voditi računa o tome kako ćemo proizvoditi hranu. Kako i koliko će ona biti zdravstveno bezbedna. Zbog toga treba da se angažujemo kako bi ostvarili krajnji cilj – jeftina, kvalitetna i bezbedna hrana – kaže Milivoj Belić, predsednik Srpskog društva za proučavanje zemljišta.
Već izvesno vreme čuju se upozorenja stručnjaka – da bi se kvalitet zemljišta popravio, osim ratarstva mora da bude razvijeno i stočarstvo.
– Uzor mogu da budu salaši kojih je nakada bilo širom Vojvodine. Na njima se proizvodila zdrava hrana kroz zatvoren ciklus proizvodnje. To je proizvodnja mesa, mleka, vune, prerađevina. Sem toga, zahvaljući uzgoju životinja ostajao je stajnjak. Razvoj obe grane jača poljoprivrednika. Ova godina je opominjuća da ne može ratar sam da opstane. Ovakve sušne godine dešavale su se i u prošlosti jer je reč o cikličnim pojavama. U tim slučajevima ako proizvođač nije imao dovoljno prinosa od ratarske, imao je stočarsku proizvodnju. Na taj način je nadomestio gubitke i mogao je da preživi ekonomske udare. Ova godina je dokaz da se mora razvijati integralana stočarsko-ratarska proizvodnja kako bi poljoprivrednici bili ekonomski nezavisni. Zatim, moraju se zabraniti damping cene i subvencionisati proizvodnja hrane. To je svuda u svetu strateško pitanje svake države i to ne smemo da izgubimo iz vida – objašnjava Belić.
U proizvodnji se moraju pratiti savremeni trendovi. Sada se već koriste prednosti satelitskih snimaka. Prizvođači preko kompjutera mogu da pronađu najveći deo informacija. Mnogo se priča i o knjizi polja. Neki proizvođači je već vode, ali će u budućnosti to morati svi da rade.
– Mora da se vodi knjiga polja. U njoj će biti upisano sve. Od toga kada je bacano đubrivo, kada je rađena analiza zemljišta, da li zemljište sadrži štetne materije, koji je njihov nivo… Onda proizvođač može da dobije sertifikat za svoje proizvode i da se sa njim pojavi na tržištu da bi bio konkurentan. Naši mladi poljoprivrednici se moraju edukovati, a najbolje institucije za to su fakulteti. Oni moraju da se uključe, da uče i rade, kako bi smanjili rizik u proizvodnji. Sa puno informacija čovek mora da zna kada, kako i šta da uradi da bi povećao profit, a smanjio troškove. To može samo obrazovan čovek. On će zahvaljući znanjima i opstati, a ostali će, na žalost, morati da menjaju delatnost – smatra Belić.
O tome koliko je važno znati kakvo je zemljište u našoj državi naučna javnost je upozoravala još sredinom prošlog veka.
– Šezdesetih godina prošlog veka su nastavljena istraživanja započeta deceniju ranije koja su bila usmerena na klasifikaciju zemljišta, na opis određenih tipova i podtipova zemljišta. Proučavanja i u drugim institutima širom tadašnje Jugoslavije bio je sličan. Povremeno su rađeni elaborati koji su se odnosili na podizanje vinograda, voćnjaka, za odvodnjavanje i slično. Rezultati tih istraživanja su poslužili za izradu pedološke karte Vojvodine, a kasnije je na osnovu njih objavljena monografija pod naslovom ’Zemljišta Vojvodine’ – kaže profesor Rudolf Kastori.
– Ti rezultati su značajni i danas jer su poslužili kao polazište za mnoga druga istraživanja do današnjeg dana. U međuvremenu su se desile promene u korišćenju zemljišta. Ono se sada koristi mnogo intenzivnije. Ekološka đubriva se koriste samo izuzetno. Došlo je do hemizacije biljne proizvodnje korišćenjem raznih agrohemikalija. Takođe, došlo je i do zagađivanja zemljišta industrijskim i urbanim otpadom, atmosferskim talogom… To je dovelo do novog pravca istraživanja pedologoje u čijem fokusu je zaštita zermljišta od procesa koji ugrožavaju njenu plodnost. Sada zemljište treba očuvati u okvirima održivog razvoja poljoprivrede i privrede u celini – dodaje profesor Kastori.
I u Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu ukazuju na značaj održanja plodnosti zemljišta.
– Za ovu godinu smo opredelili 20 miliona dinara za kontrolu plodnosti zemljišta. To je dvostruko više nego prošle godine, dok u 2015. uopšte nije bilo opredeljenih sredstava za ovu namenu. Zemljištu kao neobnovljivom prirodnom resursu moramo da posvetimo dodatnu pažnju. Motivacija za ovakve postupke je, pre svega, besplatna analiza zemljišta. Na republičkom nivou postoji mera podsticaja za gajenje krmnog bilja kojim se unose organske materije u zemljište. Ipak, svi zajedno treba da dođemo do adekvatne agrarne politike. Pravilnom analizom dosadašnje kontrole kvaliteta plodnosti zemljišta trebalo bi da dobijemo adekvatne preporuke stručnog i naučnog kadra u našoj zemlji – kaže Vuk Radojević, pokrajinski sekretar za poljoprivredu.
Kontrola plodnosti zemljišta tačno može da pokaže koje agrotehničke mere poljoprivrednik treba da sprovede na svojim njivama, a za kojima nema potrebe. To dovodi do unapređivanja procesa proizvodnje i smanjenja nepotrebnih troškova.
Izvor: ilovezrenjanin.com
Foto: Pixabay
