Ako neka životinja zaslužuje svoj naziv, onda je to sigurno jelen lopatar, jer njegovi rogovi neodoljivo podsećaju na deo alata koji u svom „radno-borbenom“ arsenalu poseduje svaka domaćinska kuća na selu. Šalu na stranu, lopatar se ubraja među najkrupnije i najlepše predstavnike lovne divljači na našem prostoru.
Iako je manji po masi i vrednosti trofeja od evropskog jelena, činjenica je da ovaj po obimu manji rođak nije za potcenjivanje, jer nema lovca koji ga ne bi poželeo u svojoj kolekciji trofeja, a ne postoji nijedno lovačko društvo u Srbiji koje ne bi poželelo da se njihovim terenom – atarom ili šumom, kreće ta graciozna divljač.
U slavu svog božanstva Baal-Hammona drevni Feničani su doneli lopatara u svoje kolonije u Kartagini i Marseju, a na reljefima i umetničkim prikazima lopatar je redovni pratilac grčke boginje lova Artemide, kao i rimske zaštitnice lovaca Dijane.
Postojbina jelena lopatara nalazi se u istočnom zaleđu Mediterana, a posebno je brojan u Turskoj i bliskoistočnim državama koje izlaze na Sredozemno more, gde se ta divljač od pamtiveka poštovala, ali i lovila. Iako nema pouzdanih podataka kada je unet na evropsko tlo, prema pojedinim istorijskim izvorima stari Rimljani su naselili prva grla u Galiji, Iberiji i Germaniji (to su okvirno teritorije današnjih država Francuske, Španije i Nemačke), odakle je prebačen u vlagom i vegetacijom bogatu rimsku provinciju Britaniju.
Jelen lopatar se pokazao kao prilagodljiva i otporna divljač, koja se lako naseljavala u sve delove Evrope, od severnih hladnih prostranstava do južnih toplih krajeva, a tom širenju kumovale su i dosta skromne potrebe za hranom te atraktivne divljači. Populacija lopatara se u srednjem veku proširila na severene zemlje Dansku i Švedsku, a od 18. veka slobodno se kreće po šumama i gorama Italije i Portugala, a nalazi se prema tvrdnjama onovremenih putopisaca i na ostrvu Sardinija.
U našoj zemlji lopatar se prvi put naseljava u 19. veku, i to u „zverinjaku“ Dobra Voda, gde je unesen iz Nemačke, a pred početak Prvog svetskog rata uneto je 125 grla jelena lopatara u čuveni lovački kaštel Ečka, na posed čuvenog lovca i ljubitelja prirode grofa Harkurta. U istom periodu u lovište futoškog grofa Koteka na severnim padinama Fruške gore, na potezu Čerević – Neštin, unet je, čuvan i gajen jelen lopatar u ograđenom prostoru. Između dva svetska rata uložen je napor da se lopatar sačuva na potezu Iloka, gde je iz Italije 1927. godine uneto 26 grla te divljači, koja je uzgajana u ograđenom prostoru, ali su ratne strahote uništile i taj zapat.
Lopatara nije teško držati u zatvorenom lovištu i zbog činjenice da nije probirljiv po pitanju ishrane, za razliku od evropskog jelena, ali pošto je ljubitelj kore mladih voćki, nije bio popularan u voćarskim krajevima, gde je nanosio štete kada bi ga ispuštali u otvorena lovišta.
Prema spoljnim odlikama, muskulaturi i fizionomiji, lopatar je umanjena kopija evropskog jelena, ako se izuzmu rogovi. U visinu može dostići do 110 cm, dugačak je do 140 cm, a najteži izmereni primerci bili su do 130 kilograma. Divljač je građena proporcionalno, ima lepu dlaku smeđe boje, koja je leti posebno zanimljiva, zato što je prošarana malim belim pegama, koje lopatara čine lepšim i atraktivnijim za posmatranje u prirodnom okruženju. Svake godine odbacuje rogove već u martu, da bi starijim mužjacima novi rogovi izrasli u junu, a mlađim jedinkama novi ukras i opasan alat izraste u avgustu. Lopatar ima specifične rogove, koji se razlikuju od onih evropskog jelena, jer su lakši i teže najviše do četiri kilograma, kao i po obliku.
Žive u krdima koja predvode starija grla, ali u periodu kada se rogovi formiraju stariji mužjaci žive usamljeno. Jeleni lopatari prema uzrastu razvrstavaju se u starosne razrede, prema kojima je do jedne godine starosti – jelenče, do dve godine naziva se šiljkan, mladi jelen – između tri do četiri godine, srednji jelen od pet do sedam godina, a stari jelen je onaj koji ima preko osam godina.
Za razliku od evropskih jelena, lopatari su pokretljiviji, nemirniji i plašljiviji. Zanimljiv je podatak da, zbog specifičnog mirisa izmeta lopatara, evropski jelen ima potrebu da se udaljava od njih. Parenje lopatara počinje u oktobru i obično traje do polovine novembra, ali je zato rika evropskog jelena neuporedivo moćnija i lepša za slušanje nego u slučaju lopatara, koji se ne može pohvaliti dobrim i prodornim glasom. Rika lopatara traje oko dvadeset dana i u značajnoj meri zavisi od vremena, jer zahlađenje i kiša prekida, odnosno produžuje riku, dok topla jesen pogoduje većem broju ričućih jelena. Posle 240 dana bremenitosti, ženka na svet donosi najčešće jedno, ređe i dva teleta. Ako uzmemo u obzir velike gubitke koje nanose predatori, bolesti i druge nedaće, može se zaključiti da su lopatari brižni roditelji, jer tele ostaje uz majku sve do narednog parenja, što je dovoljan period da se mladunče osamostali za život u prirodi.
Sezona lova na jelena lopatara je od 1. septembra do 15. februara. Za ovaj lov potrebna je veština i umeće zbog opreznosti i dobrih čula divljači, koja lovca može da oseti na više od 400 metara daljine. Jelen lopatar se može naći u svim boljim zatvorenim lovištima, kao što su Vorovo, Vratna, Karađorđevo, a ima ga u izvesnom broju i u otvorenim lovištima. Lovi se piršom, sa čeke ili kretanjem po lovištu iz kočija. Lov se obavlja isključivo iz lovačkog karabina (najprikladniji kalibar je 308 vinčester) sa optikom i uz pomoć stručnog pratioca koji procenjuje starosnu dob i trofejnu vrednost divljači koju treba odstreliti.
Jelen lopatar je ukras svakog lovišta, a njegova prilagodljivost našim klimatskim uslovima trebalo bi da dovede do širenja populacije. Pravilnim gazdovanjem, dobrom lovočuvarskom službom i adekvatnim uzgojnim merama, ta divljač bi uspešno mogla da nastanjuje otvorena lovišta širom naše zemlje. Nema lepšeg užitka za oči i uši nego kada se na otvorenom terenu vidi razigrani mladi jelen, koji pleni svojim gipkim hodom i gracioznim izgledom.
Izvor: Prof. dr Vladimir Barović, Filozofski fakultet, Novi Sad/Poljoprivrednik
Foto: Pixabay