Poslednje dve decenije kod nas, a u Evropi i svetu i ranije, u prodaji poljoprivrednih proizvoda dominiraju supermarketi. U Velikoj Britaniji, recimo, četiri hipermarketa kontrolišu 75 odsto ukupne prodaje, a slično je i u Nemačkoj, Francuskoj, zemljama Beneluksa, Švedskoj…
Trgovinska revolucija je institucionalno i organizaciono sistem (malo)prodaje poljoprivredno-prehrambenih proizvoda očito promenila iz korena. Pogotovo je to došlo do izražaja u zemljama u razvoju i tranziciji, kao što je to u našem regionu.
Ekspanzija hipermarketa nije, naravno, mogla da zaobiđe ni naše tržište poljoprivrednih proizvoda. Brojna marketinška istraživanja pokazuju da je u ovom momentu dve trećine tržišta trgovine na malo u rukama stranih kompanija. Najvećim delom nemačkog „Lidla” i belgijskog „Deleza”, dok domaći lanci „Univereksport”, „DIS” i „Gomeks” zauzimaju jednu trećinu tržišta, možda čak i manje. Zašto je došlo do takvog nesklada između stranih i naših trgovinskih kuća, posebno je pitanje koje zahteva daleko dublju analizu.
Bilo kako bilo, pojava supermarketa našim poljoprivrednim proizvođačima, koliko god su u početku verovali u suprotno, nažalost, donela je više štete nego koristi. Jer, istraživanje ukazuje na to da hipermarketi imaju svega jedan do dva odsto prometa od lokalnih proizvođača hrane. Uz sve to, zbog stvorene navike potrošača da se snabdevaju voćem i povrćem u velikim trgovinskim lancima i plaćaju na odloženo, znatno je opao promet u samostalnim malim prodavnicama, od kojih su mnoge, upravo iz tih razloga, morale da stave ključ u bravu, a snabdevali su ih lokalni poljoprivrednici.
Ništa nije bolja situacija ni na zelenim pijacama, gde država već dve godine pokušava da uvede fiskalizaciju prodaje na tezgama, ali se od toga, usled slabijeg prometa i protesta pijačara, za sada odustalo. Trend prodaje u supermarketima, na globalnom nivou, praktično je doveo do monopolske sprege trgovaca i prerađivača. Deblji kraj štapa, po nepisanom pravilu, obio se o leđa primarnog proizvođača i poljoprivrednog sektora u celini. Najilustrativniji primer za to je, svakako, koncentracija mlekarske industrije i monopol jednog prerađivača, koji sa bezmalo 40 odsto učestvuje u ukupnom otkupu i preradi mleka u Srbiji.
Gazdinstva za predato mleko, u zavisnosti od kvaliteta, ako niste znali da znate, dobijaju samo 30 odsto od prodajne cene koja se postiže u supermarketu! Dodatni problem lokalnim proizvođačima hrane i porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima, koji uspevaju da koliko-toliko sarađuju sa supermarketima, predstavlja konstantno obaranje cena, uprkos povećanim troškovima proizvodnje i otežanim uslovima poslovanja. Imajući sve to u vidu, aktuelni ministar poljoprivrede inicirao je nedavno razgovor sa vodećim trgovinskim lancima u Srbiji („Lidl”, „Delez”) o otkupu poljoprivrednih proizvoda od domaćih dobavljača, sa posebnim fokusom na ratarske i stočarske proizvode. Time bi se, uz veći promet, istovremeno dala šansa domaćim proizvođačima da poboljšaju svoje poslovanje, ali i smanjila zavisnost od uvoza hrane.
Koliko će ova inicijativa čvršćeg (po)vezivanja naših poljoprivrednika sa velikim trgovačkim kućama zaživeti, ostaje da se vidi, jer oni manje-više svi imaju poprilično zahtevne standarde kvaliteta koji se moraju ispuniti, pre nego što se proizvodi poljoprivrednika stave na rafove. Činjenica je da u trgovinskoj sferi može i drugačije da se radi, a svakako je za to dobar primer dugogodišnja saradnja zrenjaninskog trgovinskog lanca „Gomeks” i Povrtarske zadruge „Carska bašta” iz Mužlje. Povrtari svoje proizvode direktno dopremaju u centralni magacin, potom i rafove „Gomeksovih” prodavnica, a isplata je u roku od 15 dana. Takvom praksom zadovoljni su kako proizvođači, tako i potrošači, koji umesto stranih, žele da kupe domaće proizvode poznatog porekla.
Izvor: Kosta Rajević/Poljoprivrednik
Foto: Freepik, Pixabay