Kelj pupčar upotrebljava se za svežu potrošnju i za industrijsku preradu (zamrzavanje), a za ishranu se koriste glavice, odnosno, pupoljci formirani u pazuhu listova.

Glavice su uglavnom prečnika dva do četiri centimetra i mase tri do deset grama. Na jednoj biljci može ih biti i do stotinu. Upotrebljava se i lišće, koje je dobra zamena za raštan, dok su ostaci stabla i listova odlična stočna hrana.

Glavice se najbolje obrazuju u jesen, kad su dani vedri, a noći prohladne, s blagim mrazevima. Smatra se da su ukusnije posle prvog mraza. Ako je vreme toplo, slabo se zavijaju i ostaju meke. Ubiraju se postepeno, od osnove prema vrhu, jer tako i dospevaju. Berba započinje u oktobru i traje do januara, a ponekad i do proleća (ako je zima blaga).

Gajenje kelja pupčara vrlo je sličano proizvodnji kupusa, s tim što bi više pažnje trebalo posvetiti zaštiti kelja pupčara od štetnih insekata. Kasnije generacije kupusne muve mogu prouzrokovati značajne štete na glavicama, a ozbiljne štete u pogledu kvalitete pričinjavaju i puževi.

Za proizvodnju ranih sorata i hibrida preporučuje se lomljenje vrhova biljaka, radi dobijanja što većeg broja dozrelih glavica. Najbolje vreme za zakidanje vrhova je kad su glavice prosečne veličine oko 1 cm. U slučaju da kelj pupčar želimo da uskladištimo, s biljaka odstranimo vegetacijske vrhove i sve listove, a ubranu stabljiku s glavicama uskladištimo na temperaturi od oko -1 stepen.

Izvor: dipl. inž. Jelena Marković, PSSS Padinska Skela

Foto: Pixabay