Dugogodišnja ispitivanja pokazuju da u našoj zemlji ima preko 60 odsto kiselih zemljišta, što predstavlja sve veći ograničavajući faktor u biljnoj proizvodnji.
Stalno povećanje površina kiselih zemljišta rezultat je intenzivne tehnologije proizvodnje, nekontrolisane upotrebe mineralnih đubriva, uticaja kiselih kiša kao i izostanak upotrebe organskih đubriva. Sve to izaziva poremećaje u hemijskim, biološkim i fizičkim osobinama zemljišta.
Najveći deo kiselih zemljišta nalazi se južno od Save i ukoliko se izuzmu zemljišta u dolinama reka, u svim regionima uže Srbije rasprostranjena su zemljišta različitog stepena kiselosti. Imaju pH u vodi 5,6 i ispod, slabo su do srednje obezbeđena ukupnim azotom, slabo obezbeđena lako pristupačnim fosforom, a lako pristupačnim kalijumom srednje i dobro.
Pojačana kiselost oranica je jedna od glavnih uzroka niskih prinosa, biljke se slabije ukorenjavaju pa je i korišćenje biljne hrane veoma slabo. Mikroorganizmi su u kiseloj sredini zastupljeni u minimalnom broju pa je i proces mineralizacije sveden na najmanju meru. Gajene biljke su u takvoj sredini „gladne“. Struktura kiselih zemljišta je narušena pa se takva zemljišta u uslovima suše stvrdnjavaju i pucaju, a u uslovima vlage postaju lepljiva pa je obrada takvih zemljišta otežana.
Popravka takvog zemljišta postiže se kalcifikacijom, merom čiji je cilj da se kiselo zemljište preobrati u slabo kiselo i normalno. Ova mera se sprovodi na zemljištima na kojima je pH manji od 5, a sredstva za kalcifikaciju su fino samleveni kalcijum karbonat, laporac, pečeni kreč, gašeni kreč, saturacioni mulj i druga. Kalcifikacija se obavlja kad na njivama nema useva, najbolje u vreme zaoravanja strnjike – kreč se zaore sa strnjikom i zgorelim stajnjakom, ima dovoljno vremena za njegov preobražaj i za mešanje s zemljom do proleća kad će se obaviti setva. Kreč bi trebalo da bude dobro usitnjen i ravnomerno raspoređen pre zaoravanja. Dejstvo kalcifikacije traje u proseku 3-4 godine.
Značajna mera popravke zemljišta je i humifikacija – povećanje sadržaja humusa u zemljištu koja se postiže unošenjem organskih đubriva u zemljište (stajnjak, kompost, treset, glistenjak), ali i zelenišnog đubrenja, odnosno, setva biljaka koje rastu i stvaraju veliku količinu organske materije – grahorica, uljana repica, crvena detelina…, i zaoravanje u trenutku kad se postigne najveća zelena masa (obično u fazi cvetanja).
Dovoljne količine humusa povoljno deluju na fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta, a sam humus je ogledalo plodnosti zemljišta. Humus je izvor hrane i energije za zemljišne mikroorganizme jer se njihovom razgradnjom i mineralizacijom dobijaju hraniva pristupačna biljkama, naročito azot kao i ugljen dioksid koji služi za fotosintezu.
Agrohemijska analiza zemljišta predstavlja sliku trenutnog hemijskog stanja zemljišta, odnosno, količinu mineralnih materija u zemljištu. Uzorci zemljišta se uzimaju sa parcela sa kojih je skinut usev.
Značaj hemijske analize zemljišta ogleda se kasnije u pravilnom unošenju organskih i mineralnih materija čija je količina i odnos hraniva u direktnoj proporciji s prinosom koji, naravno, prati i kvalitet.
Tako ne dolazi do prekomernog i nekontrolisanog unošenja nutrijenata koji izazivaju niz štetnih posledica po gajene biljke, a naročito velike štete na zagađenje zemljišta, podzemnih voda i rečnih vodotokova, a onda i na zdravlje ljudi.
Izvor: Ljiljana Vuksanović, Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Srbije
Foto: Pixabay