Juniperus communis, odnosno kleka, smreka ili borovac, je četinarska vrsta iz porodice Cupressaceae (čempresa) rasprostranjena od severne Amerike, preko južnog Grenlanda, Evrope, severne Afrike do istočne Azije.
Kleka je žbun ili drvo do 12 metara visine, jajaste ili kupaste krošnje. Četine su po tri pršljenasto raspoređene, krute, bodljikave, duge 7-15 mm. U početku su svetlozelene boje, a posle potamne sa plavo-belom linijom po sredini gornje strane. Muški cvetovi su žuti i nalik klasu, a ženski cvetovi su šišarke, tamnoplave, bobičaste. Cveta u periodu od aprila do juna.
Bobice kleke beru se otresanjem, blagim udaranjem krošnje nekim tupim predmetom. Na prostirke ispod žbuna otpadaju zreli, zeleni i truli plodovi, kao i delovi grančica i četina. Posle odabira, zreli, zdravi i celi plodovi mogu da se suše prirodno ili u sušarama (do 35°C).
Svi delovi biljke oslobađaju karakterističan miris, a i drvo, i iglice pri sagorevanju imaju miris balzama. Bobice su gorko-slatkog ukusa, a iglice gorke i smolaste.
Veoma je skromnih zahteva u odnosu na zemljište i otporna je na mraz. Raste na kamenitim i kraškim terenima.
Drvo kleke koristi se u proizvodnji sitnog nameštaja kao i za rezbarenje, zbog lepih boja drveta, koje se od svetložute pri kori, menjaju u crvenosmeđu u sredini.
Ima više gajenih oblika kleke, od piramidalnih i valjkastih do niskih i poleglih. Kleka sa svojim formama predstavlja veoma cenjen materijal za ozelenjavanje. Piramidalne forme su naročito podesne u parkovima pravilnog geometrijskog oblika, a žbunaste forme su lepe za nagnute terene i alpinume (interesantnu kombinaciju kamena, cveća i drugih niskih ukrasnih vrsta).
Kleka je važan začin prisutan u evropskoj kuhinji, naročito u kuhinji alpskih zemalja i u Skandinaviji. Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice, cele ili usitnjene. Njome se začinjavaju jela od kiselog kupusa i meso, naročito divljač. Dobro se kombinuje sa biberom, majoranom i lovorom, ali i voćem.
Od kleke se prave rakije i postoji nekoliko načina (opisaćemo dva) za dobijanje klekovače, koja važi za „robnu marku“ užičkog kraja.
1. U „meku“ rakiju šljivovicu (25% vol) se potapaju sveži plodovi kleke u količini od 1 odsto i ostave nekoliko dana. Za to vreme iz plodova kleke prelaze aromatična i lekovita jedinjenja u šljivovicu. Destilacija se vrši zajedno sa plodovima kleke. Odvajaju se „prvenac“ i „patoka“ (III frakcija), a dobijena srednja frakcija („srce“) je sa dominantnim mirisom kleke. Destilat obično odležava u hrastovim buradima tri do šest meseci, što vodi dobijanju harmoničnog proizvoda dobrog kvaliteta.
2. Bobice kleke se prvo samelju i na vrenje idu zajedno sa šljivom. Prevreli kljuk se dvostruko destiliše kao kod šljivovice. Destilacijom ovako prevrelog kljuka dobija se vrlo aromatična rakija koja se kupažira (10%) sa 90% neke stare šljivovice. Kod klekovače se takođe može osetiti gorak ukus od terpena. Dvostrukom destilacijom aroma postaje finija, a gorčina se smanjuje.
Kleka se dodaje i u biljne likere, a u Skandinaviji se njome aromatizuje pivo.
Mnogostruka je lekovitost kleke. Svi njeni delovi su izuzetno lekoviti, a posebno plodovi koji se sakupljaju tokom jeseni i zime.
Čaj od plodova jača živce i želudac, čisti krv, izaziva znojenje, leči vodenu i bubrežnu bolest, čisti jetru, drobi i odvaja kamence i pesak iz žuči, bubrega, bešike. Ipak se ne preporučuje osobama slabih bubrega i trudnicama. Kleka ima baktericidno dejstvo, pa se koristi i za lečenje infektivnih bolesti pluća, naročito astme. Mladi izbojci kuvani u mleku leče kostobolju, reumatizam, išijas, vodenu bolest, živčanu rastrojenost i dr. Za lek se beru plodovi, iglice, izbojci grančica i samo drvo.
Kleka je smatrana svetom biljkom i u narodu je postojao običaj da se pred njom skida kapa i klanja, a njeno drvo poput tamjana korišćeno je kao kultni i medicinski miris.
Njeno se granje vešalo na zidove kuća, kao svojevrsna zaštita od demonskih sila.
Kleki su se pripisivala i magične moći – služila je kao zaštita od kuge i ostalih pošasti, a štitila je porodična ognjišta i imanja od zlih duhova, čarolija i veštica.
Predstavlja simbol poverenja, zaštite i inicijative, ali i simbol plodnosti.
Foto: Envato, Pixabay
