Svako prosečno seosko domaćinstvo dobro zna da za ekonomiju, posebno za njen pernati deo, najveću pretnju ne predstavlja lukava lija, hitra mačka ili ljuti ris. Najveća napast oličena je u malenoj i po gabaritima naizgled bezopasnoj životinjici, koja svoju neuglednu pojavu nadoknađuje velikom agresivnošću, neverovatnom hrabrošću, drskošću i tarzanskom spretnošću, a koju svi znamo pod imenom kuna.
Kune koje žive kod nas su belica i zlatica. Obitavaju u svim delovima zemlje, od planina i pobrđa do nizijskih i ritskih šuma Srema. Kuna ima veoma vitko i vižljasto telo, koje u dužinu ide do 60 centimetara, a težina mužjaka je do dva kilograma, mada je u veštačkim uslovima moguće odgajiti krupnije jedinke. Rep mužjaka je dug do 32 cm, a kod ženki do 27 cm. Izuzetno je vešt penjač, veoma dobro skače, a po potrebi čak i pliva, ako je u opasnosti. Kuna zlatica uglavnom živi u starim i prostranim šumama, gde u deblima naseljava napuštena gnezda ptica i pravi svoje stanište, dok je za lovačke poduhvate te hrabre životinjice predviđena noć.
S druge strane, kuna belica, ili domaća kuna, živi u šupama, ambarima, stajama, napuštenim kućama, što će reći u neposrednoj blizini ljudi. Ponekad čak umeju da se usele na tavane kuća u seoskim domaćinstvima. To je poseban problem, jer ti nesavesni podstanari ne samo da koriste nusprostorije i tavane svojih domaćina, već im neretko noću vešto napadaju i tamane živinu i eventualno zečeve i kuniće, a ne libe se da nasrću i na mladunce sitnije stoke.
Kune se u redovnim okolnostima pare u julu i avgustu, a bremenitost traje obično do 280 dana, nakon čega se okoti do četiri mladunca, koji su slepi pet nedelja. Majka kuna je dobar pedagog, što znači da mladunce prvo doji osam nedelja, a zatim ih izvodi na otvoren teren gde ih uči kako se preživljava u prirodi, kako se hitro penje po drveću, lovi plen, beži od neprijatelja. Nakon kratkog kursa životne škole, male kune su već sa tri meseca spremne za samostalan put, a tek sa dve godine stiču punu polnu zrelost.
Iako su korisne kada tamane miševe i pacove, kune su uglavnom proskribovane u seoskim sredinama kao pravi tasmanijski đavoli, koji uništavaju sve odreda što im „padne pod zube“. Zahvaljujući njihovom širokom meniju, spremne su da kao prave štetočine napadaju sve one domaće životinje koje teraju „vodu na usta“ i ljudima. U suštini je po sredi klasični sukob interesa. Ne samo da kuna ubije jednu kokošku, koliko može da pojede, već je ta živuljka, željna krvi, spremna da tamani sve što po kokošarniku ne može da utekne, čime stvara nemerljivu štetu, ali i želju za revanšom kod unesrećenog domaćina. To što napadaju i haraju sirote seljane nije kraj priče o tom tasmanijskom đavolu u našoj sredini, jer kune uništavaju svu moguću divljač u lovištu, od zečeva i fazana, sve do srna.
Da li možete da zamislite koliko je opasna i krvoločna kuna, kada tako mala ima petlju da nasrne na deset-petnaest puta težu srnu ili rogatog srndaća. Zbog tog bezobrazluka stekla je veoma lošu reputaciju među ovdašnjim lovcima, koji je smatraju za najvećeg štetočinu i neprijatelja, koji uprkos gabaritu može ponosno stati uz velike predatore – šakala i lisicu. Poseban je problem kada kuna upadne u fazaneriju, jer pravi velike štete ubijajući veći broj fazančića, koje po pravilu vešto napada i usmrti ujedom za vrat. Kuna ima veliku lovnu teritoriju, koja obuhvata i do 350 hektara, što je veliko prostranstvo za tako malu životinju.
Kune belica i zlatica love se prema kalendaru lova od 1. oktobra do 29. februara. Na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine kuna je u stanju trajnog lovostaja. Nekada je kuna češće lovljena zbog izuzetno cenjenog krzna, koje je korišćeno u izradi skupocenih odevnih predmeta i damskih ukrasa. Pošto se radi o noćnoj, veoma hitroj, brzoj i okretnoj zverki, kunu je, prema priči iskusnih lovaca, veoma teško iznenaditi i uloviti. Kuna se nekada lovila zamkama, a danas je moguć lov obučenim psima, kao i čekanjem, i to lovačkim puškama sa neolučenim cevima, za šta se koristi sitna sačma – popularna desetka (3,00 mm). Profesionalni lovci u Sibiru, da ne bi oštetili krzno, koriste i malokalibarske puške, za šta je potrebna velika veština i preciznost.
I pored sve povike na kunu, treba reći da ona ima važno mesto u lancu ishrane i ekosistemu našeg podneblja, jer ta mala a hrabra životinja često uništava glodare, a u pojedinim situacijama ponaša se i kao sanitarac. Nekada je lovljena zbog vrednog krzna, koje je posebno raskošno u zimskom periodu, a danas je veoma mali broj lovaca spreman da se upusti u nadmudrivanje sa tim tasmanijskim đavolom naših lovišta.
Izvor: Prof. dr Vladimir Barović, Filozofski fakultet Novi Sad/Poljoprivrednik
Foto: Envato