Voda je jedan od najznačajnijih faktora za uspešnu poljoprivrednu proizvodnju. Ipak, u prirodnim uslovima padavina obično nema dovoljno, ili su nepovoljno raspoređene, pa je u tom smislu intenzivna poljoprivreda nezamisliva bez sistema za navodnjavanje. Zadatak navodnjavanja jeste da reguliše neophodan vodni, vazdušni, toplotni, mikrobiološki i mineralni režim zemljišta, odnosno da obezbedi optimalne uslove za rast i razvitak biljaka u različitim vremenskim uslovima.
Kvalitet vode za navodnjavanje određuju njena fizička i hemijska svojstva.
Temperatura je glavno fizičko svojstvo vode za navodnjavanje. Niske temperature vode nepovoljno utiču na rast i razviće biljaka, naročito onih koje vole toplotu. Nepovoljan uticaj preterano hladne vode se ogleda u usporavanju i privremenom zaustavljanju rasta biljaka i pojavi žute boje. Ovakvo stanje traje sve dok se zemljište ponovo ne zagreje. Ovaj uticaj, čak i ako je kratkotrajan, negativno se odražava na prinos. Hladna voda rashlađuje zemljište, smanjuje mikrobiološku aktivnost, manji je sadržaj elemenata u pristupačnom obliku, a njihovo usvajanje slabije. Optimalna temperatura vode za navodnjavanje je oko 27 stepeni, a minimalna, koju čak i najosetljivije biljke podnose bez oštećenja, 19 do 20, dok je maksimalna 34 do 35 stepeni.
Pristupačnost hranljivih materija biljkama zavisi od kiselosti, odnosno alkalnosti. Jednostavno rečeno, blago kisela reakcija dovodi do povećanja pristupačnosti većine mikroelemenata, što znači da ako održavamo pravilan pH, biljka će uzimati hranljive materije brže i samim tim će biti zdravija, rašće brže i daće bolji plod. Biljke uglavnom vole blago kisele do neutralane uslove, što podrazumeva pH 6 – pH 7. Ako je pH nepovoljan može doći do raznih komplikacija tokom gajenja useva. Ukoliko je voda previše kisela (manje od 6) ili alkalna (više od 7), biljka će jednostavno prekinuti uzimanje određenih elemenata, a potom će se javiti razni simptomi deficita, u zavisnosti od toga koji je element blokiran zbog nepravilnog pH.
Još jedna od značajnih osobina vode je elektroprovodljivost, EC (electro conductivity), koja odgovara prisustvu rastvorenih soli. To su najčešće natrijum-hlorid, natrijumsulfat, kalcijum-hlorid, kalcijum-sulfat, magnezijumhlorid itd. Soli rastvorene u vodi se jonizuju, te se provodljivost vode povećava. Merenjem provodljivosti, koja se izražava u Simensima, odnosno mikro Simensima – uS, dobija se indirektno podatak o količini soli. Prevelika količina soli tokom uzgoja blokira unos hranjivih materija, pa je neophodno ispiranje korenovog sistema.
Pored redovne kontrole EC i pH, vodu treba slati na povremenu hemijsku analizu u laboratorije. Učestalost analiza zavisi od izvora vode, a u slučaju da se koriste protočne vode (reke i kanali) ili stajaće (jezero), preporučuje se sprovođenje analize jednom u toku tri meseca.
Količina vode, vreme i način navodnjavanja u velikoj meri zavise od vrste biljke koja se gaji, kvaliteta vode, faze razvoja u kojoj se biljka nalazi, načina gajenja biljaka i mikroklime. Biljka u početnim fazama rasta zahteva manje količine vode, jer je indeks lisne površine mali, pa je manja transpiracija. Sa porastom biljaka i prelaskom iz jedne faze organogeneze u drugu, rastu potrebe za vodom u skladu sa osobinama biljne vrste i uslovima za razvoj. Svaka biljna vrsta zahteva poseban tretman. Biljkama najviše pogoduje obilno i ređe zalivanje, u odnosu na češće zalivanje u manjim količinama.
Izvor: PSSS Vojvodina
Foto: Pixabay
