Baš kao i konjak, i armanjak ima oznaku zaštićenog geografskog porekla. Njegova proizvodnja započela je početkom 15 veka u Gaskonji, na jugozapadu Francuske.
Za razliku od konjaka, za njegovu proizvodnju koristi se desetak sorti, od kojih 50 odsto otpada na hibridnu sortu „Baco“.
Destilacija se obavlja takođe na aparatima šarantskog tipa, ali se koriste i uređaji za kontinualnu destilaciju i reftifikaciju, manjih kapaciteta (20.000 l/24h). Destilacija je uglavnom jednokratna, a to je i glavni razlog što je armanjak robusniji, teži i sa manje prefinjenosti i komplesnosti u odnosu na konjak.
Destilat sazreva u buradima od crvenog hrasta koji raste u oblasti Armanjak. Poseduje takozvanu „biskvitnu“ aromu i cvetni ukusni ton (ljubičica). Ukus je malo suvlji i trpkiji u odnosu na konjak, pošto se ukus ne koriguje sa šećernim sirupom ili glicerinom. Boja je za nijansu bleđa i jednostranija u odnosu na konjak, jer se ne koriguje karamelom. Označavanje na etiketi je isto kao i za konjak.
Izvor: „Proizvodnja voćnih rakija vrhunskog kvaliteta“ (Ninoslav Nikičević, Nermina Spaho, Davorka Đukić-Ratković, Branko Popović i Ivan Urošević; Beograd 2018.)
Foto: Wikipedia