Uslovi u kojima se šampinjoni gaje – povećana relativna vlažnost, umerena osvetljenost i temperatura – dovode do razvoja fitopatogenih gljiva, bakterija i virusa koji u pojedinim slučajevima ugrožavaju celu proizvodnju.
Pravilno odnegovan kompost, odnosno, kvalitetno izvršena pasterizacija i pakovanje, predstavlja prvi korak u gajenju šampinjona. S obzirom na to da se proizvodnja šampinjona odvija na istom mestu od berbe do berbe (ne postoji mogućnost plodoreda) svaka infekcija koja se javi u gajilištu uvećava infekcioni potencijal i mogućnost propadanja proizvodnje.
Vlažna trulež predstavlja najopasnije oboljenje šampinjona. Inficira mlade gljive koje se deformišu i procesom hiperplazije nastaju tumoraste tvorevine koje su prekrivene micelijom i sporama gljive. Odrasle pečurke poprimaju nepravilan loptast oblik sklerodermalnog porekla, a boja im se menja u crvenomrku sa pojavom eksudata neprijatnog mirisa koji dodatno privlači mušice. Izvori zaraze mogu biti u neadekvatno pripremljenom kompostu, prostorijama i alatima koji se koriste, ostacima od prethodnog branja i insektima koji su vrlo često jedni od prenosilaca. Ova gljiva ne podnosi temperaturu preko 55°C i baznu sredinu. Mere zaštite su: dezinfekcija prostorija, dezinfekcija alata i odstranjivanje zaraženih šampinjona.
Suva trulež jednako je opasno oboljenje kao i vlažna trulež. Na zaraženim plodonosnim telima se uočavaju tamnomrke pege nepravilnog difuznog oboda sa konidijama. Gljiva je aktivna na temperaturi preko 25°C. Skrivene zaraze često mogu biti potencijalni izvor inokuluma. Konidije se prenose vazušnom strujom, beračima i vodom za zalivanje. Neke grinje hrane se konidijama ovog patogena. Mere zaštite su iste kao i kod vlažne truleži.
Paučinasta plesan – Zaražene pečurke poprimaju ružičastomrke pege koje su praćene procesima truljenja i pojavom neprijatnog mirisa. Najčešći izvori inokuluma su ostaci prethodno obranih pečuraka i neadekvatna dezinfekcija prostora i alata. Mere zaštite sastoje se od održavanja higijene uzgajališta, a interventna mera je pokrivanje zaraženog mesta papirom natopljenim etanolom i potom posipanje sa solju. Takođe, mesto zaraze može se tretirati krečom u prahu.
Zelena plesan – Pored dokazanog patogenog dejstva na šampinjone, ova gljiva se može smatrati i kompetitorom. Naseljava organsku materiju i brzo se širi. Zaražene pečurke poprimaju mrku boju, krive se i pucaju. Pojava zelene boje na mestu zaraze je jasan pokazatelj početka sporulacije patogena. Zelene plesni mogu da izazovu alergijske reakcije kod berača. Preporučuju se sledeće mere zaštite: održavanje higijene u uzgajalištu i posipanje mesta zaraze sa solju.
Pored patogenih gljiva, u proizvodnji šampinjona susrećemo se sa gljivama kompetitorima koje najčešće ispoljavaju antagonistički efekat i otežavaju proces proizvodnje. Najznačajnije od njih su karmin plesan gipsoza i mrka gipsoza.
Bakterijska oboljenja najčešće prozrokuju vrste iz roda Pseudomonas, a najznačajnije među njima su Pseudomonas agarici (prouzrokuje obezbojavanje pečuraka), Pseudomonas reactans (izaziva promenu boje neposredno posle branja), Pseudomonas talaasi (pruzrokuje produkciju enteroćelijskog toksina koji dovodi do tamnjenja pečuraka i dr).
Izvor: dipl. inž. Ružica Đukić, PSSS Jagodina
Foto: Free Images
