Proizvodnja krastavaca u zaštićenom prostoru nije nimalo laka, iako na prvi pogled deluje jednostavno. Tome u prilog ide činjenica da ova kultura brzo nakon rasađivanja plodonosi, plodovi su teški, a kad počne intenzivnija berba, ubiru se svakodnevno. Osim toga, vegetacija krastavca je kratka, pa se većina proizvođača nakon prolećnog turnusa odlučuje i na jesenji.
Prolećnoj sadnji krastavca obično prethode zelena salata ili spanać, pa ostaje dovoljno vremena za pripremu zemljišta za proizvodnju krastavca. Za jesenju potrošnju se sadi nakon paradajza, što može dati dobre rezultate. Svakako treba izbegavati monokulturu, jer ovaj vid gajenje često može dovesti do pojave gljivičnih oboljenja i zemljišnih štetočina, koje mogu naneti veliku štetu kako usevu, tako i samom zemljištu. U tom slučaju, jedina mogućnost za sigurnu proizvodnju je sadnja kalemljenog rasada.
Za razliku od paradajza, krastavac traži visoku relativnu vlažnost vazduha, 70-85%. Razlog tome su veliki listovi koje formira, i kroz njih vrši transpiraciju (isparavanje vode), koju treba nadomestiti. U suprotnom, tj. pri vlažnosti ispod 40%, a pri visokim temperaturama, doći će do sušenja, kao i do pojave deformisanih plodova. Pri ovakvim uslovima lako može doći i do pojave crvenog pauka. Neretko je abortiranje tek zametnutih plodića na gornjim etažama. Da bi to sprečili, potrebno je imati montirane rasprskivače, kako bi pri ekstremnim uslovima mogli da povećamo vlažnost vazduha i sprečimo neželjene posledice.
Zbog slabo razvijenog i izuzetno osetljivog korenovog sistema, koji je izuzetno važan za postizanje visokog prinosa, neophodno je pravilno raditi orezivanje. Ukoliko pustimo da biljka krastavca slobodno raste, ona će stvarati previše plodova u isto vreme. Naravno, neće moći svi da se ishrane, pa će deo otpasti, a oni koji preostanu će imati veliki procenat deformisanih i loše obojenih plodova. Zato pristupamo rezidbi, čija je svrha dobijanje čvrste i otporne stabljike, koja će izdržati težinu plodova, kao i raniju i uspešniju berbu.
Rezidba se izvodi tako što se glavna vreža vodi dok ne preraste žicu, a potom joj se otkida vrh. Tada njenu ulogu preuzima najbliža bočna vreža. Ukoliko nema dovoljno bočnih vreža, pristupa se ranijem rezanju vrha biljke, tačnije, sve bočne vreže i cvetovi se skidaju na visini od 50 do 70 cm. Na sledećih 50 – 70 cm puštamo bočnim vrežama da se razvijaju i da formiraju jedan list i jedan plod, a nadalje do vrha biljke bočnim granama je dozvoljeno formiranje jednog ploda i dva lista. Postranu vrežu na vrhu prebacujemo preko žice i odsecamo je na tri lista, sa po jednim plodom. Dalji postupak rezidbe bočnih vreža je isti kao kod glavne vreže.
Izvor: Mr Branka Nikolić, Savetodavna služba Podgorica
Foto: Pixabay
