Crnogorska poljoprivreda danas se suočava sa dubokim i dugotrajnim problemima koji se više ne mogu objašnjavati lošim godinama, klimom ili pojedinačnim politikama. Reč je u suštini o sistemskom zapostavljanju poljoprivrednog sektora, pre svega kroz minimalan agrobudžet i njegovu pogrešnu strukturu, ali i kroz širi razvojni model države koji favorizuje potrošnju i uvoz, a zanemaruje proizvodnju, poručio je dugogodišnji poljoprivredni proizvođač, vlasnik i direktor preduzeća „Ekoplant“ Željko Vidaković.
– Učešće agrobudžeta u ukupnom državnom budžetu Crne Gore godinama se kreće oko ili ispod jedan odsto. To je snažan i nedvosmislen pokazatelj da poljoprivreda, uprkos svim deklaracijama, u suštini nije strateški prioritet države – kazao je Vidaković „Pobjedi“.
On ističe da problem nije samo u visini sredstava, već u njihovoj nameni i raspodeli.
– Od nominalnog agrobudžeta znatan deo odlazi na administraciju i operativne troškove, regulatorna i kontrolna tela, socijalne mere koje nisu razvojne, razne transferne i konsultantske stavke. Kada se sve to izuzme, sredstva koja zaista dospeju do proizvođača i koja bi trebalo da utiču na rast proizvodnje, preradu i tržišnu konkurentnost postaju nedovoljna da promene stanje na terenu – rekao je Vidaković.
Prema njegovim rečima, postojeći sistem subvencija uglavnom ne funkcioniše kao razvojni instrument.
– Podrška je često raspršena na veliki broj mera, slabo povezana sa tržišnim rezultatom, nedovoljno uslovljena produktivnošću, kvalitetom i standardima. Takav pristup ne podstiče investicije, ne jača prerađivački sektor i ne povezuje proizvođače sa tržištem, već samo kratkoročno ublažava probleme, dok se strukturno stanje pogoršava. Posledice su vidljive: smanjenje stočnog fonda, pad domaće proizvodnje hrane, gašenje gazdinstava i ubrzano napuštanje, depopulacija sela – upozorio je Vidaković.
On smatra da dodatni pritisak dolazi iz šireg ekonomskog okvira.
– Rast javnog duga, potrošačka struktura BDP-a i rekordni spoljnotrgovinski deficit stvaraju stalni pritisak na budžet. U takvim uslovima, poljoprivreda se često posmatra kao trošak koji treba ograničiti, a ne kao jedan od retkih sektora koji može dugoročno smanjiti uvoz i povećati ekonomsku otpornost zemlje – saopštio je Vidaković i dodao da je rezultat takve politike paradoksalan „država se sve više zadužuje, uvoz hrane raste, a domaća proizvodnja se sve više gasi“.
Vidaković smatra da Crna Gora prethodnih decenija nije imala manjak strategija razvoja poljoprivrede već je imala manjak konkretnih odluka i budžetskog pokrića.
– Strategije su često pokušavale da obuhvate „sve sektore“, bez jasne selekcije onih proizvodnji u kojima naša država ima realne komparativne prednosti i tržišne šanse. Na taj način, bez jasnih prioriteta, čak i tako mala sredstva podrške se rasipaju, a efekti ostaju skoro nevidljivi – tvrdi Vidaković.
On smatra da ako se istinski želi promena postojećeg stanja, tri stvari su neophodne.
– Agrobudžet mora hitno rasti na tri do pet odsto u narednim godinama, ali takođe mora rasti i po kvalitetu. Ključno je povećati udeo sredstava koja idu direktno u proizvodnju, preradu i tržišnu konkurentnost, uz strogo razdvajanje razvojnih i administrativnih troškova – kazao je Vidaković.
Dodaje da subvencije treba vezati za učinak, tržište i kvalitet. Podrška mora nagrađivati produktivnost, standarde, ugovorenu prodaju i preradu, a ne samo površine poseda ili postojanje gazdinstva.
Vidaković je mišljenja i da poljoprivredu treba strateški povezati sa turizmom i domaćom potrošnjom, jer, kako kaže, bez ugovorene domaće hrane za turizam i javne institucije, nema stabilnog tržišta, a bez tržišta nema ni održive proizvodnje.
– Uveren sam da će bez ove tri promene, crnogorska poljoprivreda i dalje ostati na margini budžeta i razvoja. Sa ovim promenama naša poljoprivreda može postati razvojni resurs, a ne stalni problem – zaključio je Vidaković.
Izvor: Pobjeda
Foto: Envato