Posle čađave krastavosti, pepelnica je najčešća bolest koja pogađa jabuku, a osim jabuke, velike štete nanosi i kruški, dunji i mušmuli.
Na pojavu bolesti utiču blage zime, suvo i toplo proleće, jače đubrenje, ostljivost sorte, moderan način gajenja. Patogena gljivica Podosphaera leucotricha napada list, mladare, cvet i plodove jabuke. Razvija se na svim zelenim delovima stvarajući karakterističnu brašnastu belosivu prevlaku.
Prema simptomima oboljenje se manifestuje u dva različita tipa:
1. „beli mladari” – razvijeni iz zaraženih pupoljaka, potpuno pokriveni belom navlakom konidija i površinskom micelijom – proizvod su primarnih infekcija
2. pojedinačno zaraženo lišće tokom vegetacije posledica je sekundarnih infekcija
Zaraženi cvet se deformiše, zadeblja i na njemu se formira karakteristična belosivkasta navlaka.
Na plodu je zaraza manje vidljiva. Na pokožici ploda se stvara tanka rđasta mrežica utisnuta u epidermis.
Podosphaera leucotricha prezimljava kao micelija u drvenastim i cvetnim pupoljcima. Micelija raste između ljuspastih listića pupoljaka, fiksira se haustorijama u površinske ćelije epiderma i tako prezimljuje. U proleće, sa zaraženim pupoljcima kreću i micelije koje se difuzno šire i fruktificiraju, zahvatajući čitav letorast koji se razvija iz pupoljaka. Mnogi zaraženi pupoljci uopšte ne kreću, a pojedini se razvijaju u kratke letoraste i sasušuju. Oni koji prežive, razvijaju se u tzv. „bele mladare“ karakteristične po tome što su prekriveni brašnastom belosivom navlakom konidija. Ove konidije se raseljavaju na mlado lišće i vrše sekundarne infekcije. Da bi se ostvarile infekcije nije potrebna voda – dovoljna je relativna vlžnost vazduha viša od 60% da konidije proklijaju i izvrše infekciju. Samo mlad list je osetljiv na infekcije. Optimalne temperature za infekciju su od 15-25 stepeni, dok su minimalne 10, a maksimalne 30 stepeni. Pored infekcije lista, za vreme vegetacije dolazi i do zaraze pupoljaka, ali samo dok su oni otvoreni. Zbog toga se najčešće zaraze terminalni pupoljci koji su zbog porasta najduže otvoreni.
Mere zaštite
Izbor tolerantne sorte pri zasnivanju zasada jabuke je možda jedna od najefikasnijih preventivnih mera zaštite od prouzrokovača pepelnice. Sorta jabuke koja poseduje prirodnu otpornost na P. leucotricha je enterprajz. Dodatna primena fungicida u zasadima sa ovom sortom se izvodi samo u ekstremnim situacijama, kad je prisutna velika količina inokuluma i kad su uslovi spoljne sredine povoljni za razvoj pepelnice. Međutim, ova sorta je sporadično zastupljena u proizvodnji jabuke kod nas.
Sorte jabuke koje imaju određen stepen tolerantnosti na V. inaequalis i P. leucotricha predstavljaju značajnu komponentu integralne zaštite jer se njihovom sadnjom smanjuje broj tretmana sa fungicidima i troškovi proizvodnje. Ovo za posledicu ima odluku proizvođača da podižu nove zasade jabuke sa više sorti koje ispoljavaju različiti stepen otpornosti na ekonomski najvažnije prouzrokovače oboljenja. Sorte kao što su zlatni delišes, ajdared i greni smit su široko zastupljene u proizvodnji jabuke, ali su umereno do visoko osetljive na P. leucotricha i zbog toga se moraju izvoditi i hemijske mere suzbijanja.
Agrotehničke mere – Primarne zaraze se mogu suzbiti uklanjanjem izvora inokuluma (zaraženi vegetativni i generativni pupoljci i letorasti). Svi zaraženi beli letorasti trebalo bi da se uklone u vreme zimske rezidbe. Nažalost, to je često veoma težak i mukotrpan posao i teško izvodljiv u velikim zasadima zbog potrebe za velikom radnom snagom. Kompletno uklanjanje primarnog inokuluma nije ekonomski izvodljivo. Ova mera više dolazi do izražaja u manjim mladim zasadima gde je prisutan i manji broj belih letorasta.
Hemijske mere – Sekundarne infekcije ploda i zeljastih delova jabuke se mogu sprečiti primenom fungicida. U komercijalnim zasadima jabuke skoro uvek se izvodi suzbijanje P. leucotricha primenom fungicda, kao i za kontrolu ostalih ekonomski važnih patogena. Fungicidi se obično primenjuju u intervalima od 7 do 10 dana počevši od fenofaze kad su vidljivi cvetni pupoljci pa do fenofaze kad lastari dotignu svoj pun porast. Ovakvim izvođenjem tretmana obezbeđuje se stalno prisustvo depozita fungicida na novoformiranim zeljastim biljnim delovima. U zasadima jabuke gde preovlađuju veoma osetljive sorte jabuke na P. leucotricha ponekad je potrebno izvesti i preko 18 tretmana u toku jedne vegetacione sezone.
U našoj zemlji postoje širok spektar fungicida registrovanih za suzbijanje prouzrokovača pepelnice, kao što su neorganska jedinjenja sumpora, triazoli (miklobutanil, penkonazol, itd), strobilurini (kresoksim-metil), dinitrofenoli (dinokap), hidroksi pirimidini (bupirimat) i sulfamidi (tolilfluanid). Sva ova jedinjenja pružaju efikasnu zaštitu jabuke od pepelnice, ali na nižim temperaturama bolju efikasnost ispoljavaju preparati na bazi bupirimata i dinokapa. Poljoprivredni proizvođači ne bi trebalo da se oslanjanju samo na jednu grupu fungicida. Potrebno je pre svega:
– primenjivati jedinjenja različitog mehanizma delovanja
– pri niskom riziku od pojave pepelnice primenjivati jedinjenja sa nespecifičnim mehanizmam delovanja (sumpor)
– saditi manje osetljive sorte
Biološki preparati na bazi ulja i sojeva Bacilllus spp. ispoljavaju određen stepen efikasnosti u suzbijanju P. leucotricha, ali je ona često nekonzistentna.
Jedna od čestih grešaka koja se sreće u praksi je kasno izvođenje prvih tretmana. Umesto u fenofazi pre cvetanja, proizvođači obično počnu sa primenom fungicida posle cvetanja jabuke. Kad na proleće ponovo otpočne ciklus razvića P.leucotricha, formira se veliki broj konidija (sekundarni ciklus) koje zaražavaju cvetove i lisne pupoljke. Zaraženi pupoljci služe kao izvor zaraze za narednu godinu. Suzbijanje P. leucotricha je teško izvesti tokom vegetacione sezone ukoliko se ono dobro ne izvede ranije, u prethodnoj godini. Proizvođači mogu doći i u iskušenje da smanje broj tretmana tokom dužih perioda suvog vremena kad ostala oboljenja ne mogu da se razvijaju. Međutim, i u sušnim uslovima pepelnica se nesmetano razvija, te je neophodno i dalje izvoditi tretiranje zasada jabuka fungicidima.
Istraživanja su, takođe, pokazala da je suzbijanje uspešnije ukoliko se smanje intervali (3-4 dana) između tretmana, a ne ukoliko se poveća količina primene fungicida. Međutim, ovo se uglavnom izvodi u uslovima jače zaraze, jer to drastično povećava troškove proizvodnje. Pri pravljenju programa zaštite jabuke mora se voditi računa o kompatibilnosti, fitotoksičnosti i ograničenjima navedenim pri registraciji praparata.
Izvor: agronomija.rs
Foto: N.S. Luepschen, Bugwood.org, William M. Brown Jr., Bugwood.org, BioLib
