Nezamenjiva začinska biljka u kuhinjama evropskih, američkih i bliskoistočnih zemalja, peršun, osim specifične arome, krasi niska kalorična vrednost i ogromno bogatstvo vitamina i minerala.

Dvogodišnja biljka sa belim vretenastim korenom, tankom stabljikom i obiljem listova, peršun je apsolutni vladar među začinima u našem podneblju. Specifične arome, nezamenjiv je u pripremi supa, sosova, jela, ali i za dekoraciju hrane, a veliki plus predstavlja i činjenica da se upotrebljavaju svi delovi biljke.

Peršun je poreklom iz predela oko istočnog dela Mediterana, odakle se raširio po svim zemljama Južne Evrope. Kao i druge začinske biljke, smatralo se da ima afrodizijačka dejstva, te se tako pominje i u Homerovoj ‘Odiseji’, gde su ga navodno nimfe koristile da zavedu glavnog junaka.

Za njegovu ogromnu rasprostranjenost među najzaslužnijim je franački kralj Karlo Veliki koji je naredio da se gaje mnoge biljke, među kojima je bio i peršun. Zbog toga, peršun ima široku upotrebu u kuhinjama Jugoistočne Azije, Evrope, a zahvaljujući doseljenicima, i Amerike.

Niske kalorične vrednosti, peršun je izuzetno bogat mineralima i vitaminima što ga svrstava u red visokokvakitetnih namirnica i lekovitih biljaka. List je bogat vitaminom C, provitaminom A, vitaminima grupe B, od kojih se izdvaja veoma redak B12 koji je značajan za stvaranje eritrocita pa je zato važan vegetarijancima, i mineralima, gde sa pedeset odsto dominira kalijum, a ostalo čine kalcijum, gvožđe, mangan, magnezijum i bakar.

Kao lek, peršun je dobar za umirenje živaca, ublažavanje bolova, otklanjanja nadutosti, čišćenja krvi, protiv groznice, bolesti bubrega, upale očiju, oboljenja mokraćnih puteva, uboja i ujeda. Sadrži supstancu apigenin, za koju je jedno nedavno sprovedeno istraživanje pokazalo da deluje preventivno protiv nastanka raka dojke, kao i da smanjuje i usporava razvoj tumora koji su već nastali. Takođe, zbog prisutnog apiola i miristicina peršun je dobar spazmolitik, dok ga prisustvo aprola čini dobrim diuretikom.

Gajenje peršuna na otvorenom

Peršun se u našim agroekološkim uslovima seje u martu – potrebna temperatura za niscanje je dva stepena, a optimalna je oko 18 stepeni. Mlade biljke otporne su na mraz i mogu podneti temperature od -10 stepeni. Manje je zahtevan u pogledu potrebe za vodom od šargarepe, a najveće potrebe za vodom ima u fazi nicanja i intezivnog rasta lisne rozete.

Za postizanje visokih prinosa gaji se na plodnim zemljištima, pH vrednosti 6-8. Ne đubri se direktno organskim đubrivima već dolazi na drugom mestu u plodoredu i dobre rezultate daje gajen posle leguminoza.

Osnovnu obradu obaviti s jeseni na dubini od 30 cm i unosom celokupne količine fosfora i kalijuma i 1/3 azota. U proleće je jako bitna kvalitetna predsetvena priprema zemljišta. U suprotnom, dobićemo neujednačen sklop.

Đubrenje vršiti na osnovu agrohemijske analize. Za prinos od 10 t/ha u našim uslovima, peršun se najčešće đubri sa 100-120 kg/ha N, 80-100 kg/ha P i 100-140 kg/ha K. Peršun lišćar zahteva više azota, pa se količine kreću i do 150 kg/ha, uz prihranu posle svakog otkosa.

Potrebne količine semena po ha iznose 1,5-3 kg, kako bi se dobio biljni sklop od 70-80 biljaka po metru kvadratnom.

Prinosi peršuna lišćara su 12-15 t/ha, kosi se 2-3 puta u toku vegetacije, a seče se 2-3 cm iznad glave korena.

Prinosi peršuna korenaša je 30-50 t/ha, sa oko 4 t/ha listova.

Od mera nege zastupljene su: valjanje (odnosno, razbijanje pokorice u fazi nicanja i izvodi se lakim valjcima), kultiviranje, prihrana, navodnjavanje i zaštita.

Gajenje peršuna u plastenicima

Peršun može da se uzgaja (sorte zelena perla, klivi i druge) u plastenicima bez grejanja i uz pokrivanje agrotekstilom u jesen za zimsku potrošnju, odnosno u rano proleće za prolećnu potrošnju. U plastenicima se peršun gaji iz rasada ili direktnom setvom, zatim setvom ili sadnjom u saksije i pospešivanjem korena proizvedenog na njivi ili bašti. Najuspešnija proizvodnja lisnatog peršuna jeste iz rasada proizvedenog u kontejnerima ili saksijama.

Za proizvodnju u tunelima najčešće se seje u periodu avgust-septembar u kontejnere, sadi u periodu oktobar-novembar, a ubira u toku zime. Prinos je od 140.000-190.000 vezica po hektaru.

Za gajenje u saksijama seje se direktno (sredinom avgusta), ili se prvo proizvodi rasad (setva krajem jula) i onda sadi u saksije (oko tri nedelje kasnije). Sadi se 3-5 biljaka u saksiju prečnika 8-10 cm. Na temperaturi od 10-12 stepeni u objektu, list peršuna dospeva za tržište za 55-70 dana. Lisnati peršun se može gajiti i sistemom ‘bez zemlje’, a prinos lista je 0,5-1 kg/m2.

Peršun se uspešno gaji pospešivanjem. Koren proizveden na njivi ili bašti vadi se krajem avgusta i sadi u tunele ili leje, u zemlju bogatu organskom materijom. Na račun rezervne materije korena, brzo se razvijaju listovi. Listovi lisnatog peršuna dospevaju za berbu 60-70 dana posle nicanja. Tada se seku, pri čemu se pazi da se ne povredi vegetacioni vrh. Zatim se usev prihrani sa 30-50 g azotnog đubriva na 10 metara kvadratnih i dobro zalije. U toku vegetacije listovi se mogu ‘skidati’ 2-3 puta.

Za pospešivanje se koristi peršun kad je masa korena 30-60 g. Koren se sadi pre nastupa mrazeva, na rastojanju između redova 10-12 cm i u redu 5-8 cm. Posle sadnje održava se temperatura od 10-15 stepeni, uz umereno zalivanje, ali intenzivno provetravanje. Pri zalivanju treba izbegavati kvašenje listova. Najbolji rezultati postižu se u uslovima dobre osvetljenosti.

Listovi peršuna beru se za 35-40 dana. Prinos listova je pet do 20 odsto veći od mase posađenog korena pri pospešivanju.

Peršune napadaju mnogobrojne bolesti (plamenjača, rđa, pepelnica, pegavost lišaj, truležnica), ali nijedna od njih ne nanosi veće štete. Ipak, kao efikasna mera zaštite, uz upotrebu zdravog semena, smatra se obavezno gajenje peršuna u plodoredu.

Foto: Pixabay