Pojava rezistentnosti na fungicide

98

Rezistentnost na fungicide je pojava postepenog (sporijeg ili bržeg) snižavanja delotvornosti nekog fungicida na određenu gljivičnu vrstu. Ona se u proizvodnji uočava kad dejstvo fungicida postaje nezadovoljavajuće pri primeni preporučene doze.

Na osnovu saznanja o rezistentnosti i činjenicama koji utiču na njen razvoj moguće je razvijati takozvanu antirezistentnu strategiju koja može značajno smanjiti ili čak sprečiti razvoj rezistentnosti fitopatogenih gljiva na određene aktivne materije.

Prvi slučajevi razvoja rezistentnosti fitopatogenih gljiva na fungicide utvrđeni su četrdesetih godina dvadesetog veka, a do značajnog razvoja ove pojave dovelo je uvođenje sistemičnih fungicida u zaštitu bilja početkom sedamdesetih godina. Problem rezistentnosti fitopatogenih gljiva na fungicide postaje očigledan s početkom opšteprihvaćene primene fungicida na osnovi benzimidazola (benomil). Rezistentnost gljiva na određene aktivne materije rezultat je mutacija gena ili genskih promena koje se manifestuju u stvaranju subpopulacija koje čine jedinke rezistentne na određene fungicide.

Kod procene rizika od razvoja rezistentnosti potrebno je uzeti sve činjenice koji na taj razvoj utiču, a to su:

1. Hemijske karakteristike i način delovanja fungicida

Fungicidi se mogu podeliti na one koji deluju inhibirajuće na samo jedan fiziološki proces kod gljiva i na one koji inhibiraju nekoliko procesa. Kod fungicida koji inhibiraju jedan fiziološki proces razvoj rezistentnosti posledica je mutacije jednog ili više gena. Kod fungicida kod kojih je rezistentnost posledica mutacije jednog gena postoji vrlo velika opasnost od razvoja rezistentnosti. Efikasnost fungicida ne povećava se povećanjem broja aplikacija i količine rastvora, a sam razvoj rezistentnosti je vrlo brz. S druge strane, kod fungicida kod kojih je rezistentnost posledica mutacije većeg broja gena razvoj rezistentnosti je sporiji, a njihova kontinuirana upotreba dovodi do potpunog gubitka efikasnosti. Kod fungicida koji inhibiraju nekoliko fizioloških procesa gljiva (npr. ditiokarbamati, ftalimidi, pripravci na bazi bakra i sumpora) rizik od pojave rezistentnosti je relativno mali. Kod gljiva koje razvijaju rezistentnost na fungicide iz različitih hemijskih grupa, ali koji imaju isti mehanizam delovanja, govorimo o unakrsnoj rezistentnosti (eng. cross resistance).

2. Biologija gljive

Gljive koje tokom vegetacije imaju veliki broj generacija i formiraju brojne spore sklonije su razvoju rezistentnosti na fungicide od onih koje tokom vegetacije stvaraju manji broj generacija i manji broj spora. Razlog tome je činjenica da je unutar brojne populacije značajno veća mogućnost mutacije kod pojedinih jedinki nego što je to kod populacija s malim brojem individua.

3. Agrotehničke mere u proizvodnji

Gajenje osetljivih sorata/hibrida na fitopatogene gljive može značajno doprineti stvaranju rezistentnosti patogena na određene fungicide. Naime, poznato je da se patogeni brže i bolje razmnožavaju na osetljivijim kulturama, pa je stoga jedna od vrlo važnih mera gajenje tolerantnih sorti. Kod njih je razmnožavanje jedinki patogena sporije, a broj potrebnih aplikacija fungicida za efikasnu zaštitu je manji.

Sličan uticaj na stvaranje rezistentnosti imaju: prekomerno navodnjavanje, nepoštivanje plodosmene, neadekvatno đubrenje kao i neadekvatna i nestručna upotreba fungicida. Na osnovu svega navedenog, kako bismo usporili ili čak sprečili razvoj rezistentnosti gljiva na fungicide, moramo sprovoditi sve agrotehničke mere u duhu dobre poljoprivredne prakse, a fungicide koristiti samo kad je to opravdano kao i smanjiti broj tretiranja tokom vegetacije na najmanji mogući broj. Kod višekratnih aplikacija koristiti fungicide iz različitih hemijskih grupa i voditi računa o propisanoj dozi/koncentraciji i kvalitetu aplikacije.

Izvor: dipl. inž. Snežana Jović, PSSS Prokuplje

Foto: Pixabay


reklama